Kako je Porta na sve načine izbegavala da izvrši odredbe Jedrenskog mira iz 1829. i Hatišerifa iz 1830. godine, knjaz Miloš je 1832. godine iskoristio jednu otmicu devojaka iz sela Mozgova da pobuni narod u šest nahija, koje su ostale izvan granica a pripadale su Srbiji u vreme Bukureškog dogovora (1812).
Selo Mozgovo potpadalo je pod vlast begova Selima i Osmana Vrenčevića. Obesni begovi nisu prezali ni od čega. Bančili su, opijali se, zlostavljali stanovnike, silovali i otimali mlade žene i devojke. Tako su u novembru 1832. godine iz vinograda u kome su radile, pred velikim brojem seljana, oteli dve devojke, sestre od stričeva Miljkanu i Mariju , kćeri Jaćima i Stojana Gojkovića i na konjima odveli u Kruševac.
Pošto je obavešten o ovom događaju, knjaz Miloš je odmah poslao Miletu Radojkovića kruševačkom ajanu Haki-begu sa zahtevom da se devojke vrate i da mu izjavi kako će knez tužiti dalje. (To je bio Miletin javni zadatak, a glavni mu je bio tajni zadatak da nagovori poznate Miloševe pristalice da pobune narod i oteraju Turke.) Haki-beg nije smeo ništa da učini Vrenčevićima jer su oni bili sestrići Ismail-paše leskovačkog, pod čijom je upravom bio i Kruševac. Braća Vrenčevići, pak, pošto su čuli za Miletin dolazak i videvši ogorčene seljake, pobegnu sa devojkama u Niš, poturče ih i daju im turska imena, jednoj Jurmusa drugoj Fatima, i izvade ilam (sudska presuda) od niškog kadije da su devojke za njih dobrovoljno pošle. Odatle ih odvedu u Leskovac.
Miloš je nastavio da prikuplja optužbe naroda na turske zulume s namerom da ih iznese pred Portu, čiji izaslanik je trebalo da stigne u Srbiju. Znajući od kolike je važnosti rezultat izviđanja otmice devojaka, knjaz Miloš je požurio da za sebe pridobije beogradskog vezira Husein-pašu. Lakom i pohlepan na novac, vezir je prihvatio Miloševu ponudu od 25.000 groša ako posavetuje carskog izaslanika da pravedno gleda i ako mu unapred kaže da i on zna za zulume koji su narodu činjeni. „Ja znam, rekao je vezir Aleksi Simiću, da Miloš-begu nije stalo za onim devojkama da se vrate, nego da je njegova želja da mu one nahije čas pre dođu u ruke, i zato ja ću se o tome postarati koliko mogu.“
Znajući, isto tako, da rezultat izviđanja uveliko zavisi od toga šta će devojke pred vezirom i kadijom kazati, Miloš poverljivo naredi svojim ljudima da urede da se na putu za Beograd njihove majke sastanu sa njima i da ih nagovore da ne ostanu u muslimanskoj veri, a da će ih knjaz uzeti u zaštitu i udati za dobre ljude. Prvi pokušaj da se rodbina sastane sa devojakama učinjen je u Ražnju. Ali Azis-aga, koji je Vrenčeviće vodio iz Leskovca za Beograd, i sami Vrenčevići, to ne dozvole. U Jagodini, na navalu okupljenog naroda, dopušten je susret sa rodbinom, ali su devojke ubrzo odvojene. Kod Palanke (Smederevske) naoružani narod odvoji devojke od Turaka, dovede ih u Beograd i smesti kod jedne Srpkinje. Odvajanje devojaka je oneraspoložilo vezira, ali je Miloš uspeo da ga „ubedi“ kako je sve činjeno bez njegova (Miloševa) znanja. Usput, Miloš je za početak poklonio portinom izaslaniuku 5.000 groša. Suđenje je, dakle, moglo da se čeka mirnije.Pregovori između Miloša i beogradskog vezira Husen-paše su se odvijali posredno, preko Miloševog brata Jefrema. O tome je sačuvana obimna prepiska Miloša i Jefrema, iz koje donosimo zanimljive fragmente:
Beograd, 13. januar 1833.
Jefrem Milošu:
„…U istoj prilici kazao nam je da će noćas ispratiti bujruldiju u Niš i Leskovac, da mu dođu Vrenčevići s otetim devojkama, ovamo, pak da ispita ove, kako su otete i turčene. Pak, ako budu s dragom voljom poturčene, a ono da se navrši Portina želja, nek i ostanu kod Vrenčevića, ako li budu nasilno, a one će se vratiti kućama svojim, Vrenčevići pak kazniti. (…) I, budući da se ja (vezir) bojim, kad narod ogorčen vidi Vrenčeviće i devojke one, gde se vode ovamo, da na nji ne udari i ne učini im kakva kvara, to molim bega (Miloša) neka zakaže Aleksinčanima, Ražanjcima i Paraćincima, da se za glavu ne usude, darnuti u nji. Zašto, ako darnu to će onda i drugim svojim žalbama nauditi i važnost i spravedljivost njinu poremetiti…“
Kragujevac, 14. januar 1833.
Miloš Jefremu:
„…Kao što sam vas u pismu uverio, da ja ne mislim otete devojke u prolasku kroz naš predel od Vrenčevića otimati, to što i sada povtoravam, a što se međ podignutim narodom izvan današnjega predela dogoditi može, za to ne mogu ni u čemu dobar stajati. (…) Međutim ja opet velim, da im se u predelu našem ništa dogoditi neće, a što se izvan naše granice dogoditi, neću da znam… Po svemu tome pozdravite č. vezira…da sam gotov Aleksinčanima, Ražanjcima i Paraćincima jednog čoveka odavde poslati i zabraniti im da devojke od Vrenčevića otmu…“
Beograd, 17. januar 1833.
Jefrem Milošu:
„…Za prisojedinenije sviju nahija k nama č. vezir kaže, da se za sad podvatati ne može, no kad bi izašao u Rumeliju i međutim vidio kako idu pregovori između Rusije i Porte, i sprama toga, onda veli, može biti, da bi mogao, a za ove vozbuntovavše se predele, kaže da se nada sigurno da bi nam ij ovim sadašnjim uzrokom prisojediniti mogao…
…Sad pak pokornejše javljam vašoj svetlosti, da nas je večeras zvao č. vezir i kazao nam da mu je prošaste noći u 8 sati došao tatarin iz Carigrada i doneo mu nalog da Vrenčeviće kazni kao vinovnike ove bune kruševačke, paraćinske, ražanjske i aleksinačke i da devojke ne daje njima natrag, makar one i priznale da su svojevoljno otišle za nji i poturčile se…
Č. vezir mi je rekao da vam predstavim od strane njegove, da bi ga s drvima snabdevali dok je jošt ovde, jerbo je velika zima bila, pa je mnogo drva potrošio i više, nego što smo mu po ukazu dužni davati. Eto jošt nema puna tri meseca od Mitrovadne, a on je već za puna četiri meseca drva uzeo, i pogoreo, i opet mu treba drva, dokle god ne pođe. Zato vas dakle moli, da ne gledate sad na ukaz, no da mu dajete drva koliko mu ustreba dok ne pođe, a potom da i doodećem veziru date ukazana drva na mesec, ne odbijajući mu ništo, što je ovaj više od ukaza svog potrošio.“
Kragujevac, 24. januar 1833.
Miloš Jefremu:
„Kad su Vrenčevići, s otetim devojkama idući u Beograd bili u Ražnju, hoteli su majke i sestre oteti devojaka, da se vide, prve s kćerima a druge s sestrama svojim, no Vrenčevići nisu im to dopustili onde i zato su majke i sestre rečeni oteti devojaka i dalje amo za njima išle i kad su i Vrenčevići i oni došli u Jagodinu, opet su se oni s otetim devojkama hoteli videti. Avram Petronijević i Mileta Radojković, koji su se onde dogodili, kazali su Amza-agi da dopuste majkama i sestrama videti se s otetim devojkama, koje i turska vera dozvoljava. No Vrenčevići ne čekavši šta će Amza-aga izreći na Avramovo predloženije, potrgnu sablje i poletu na narod koji se je onde dogodio, vičući „nedajte za tursku veru da se đaurske žene vide s našim ženama“. I na ove reči njine potrgnu puške i noževe i momci njini i ustreme se na naše ljude koji su onde bili i jednoga rane sa sabljom i naši ljudi videći to, i bojeći se oružjem braniti se od nji, da se otud nebi kavga započela i da nebi mrtvi bilo, dočepaju motke te onde Vrenčevićeve momke malo izlupaju i sastave majke i sestre s otetim devojkama…Toga radi javljam vami ovaj slučaj da znate i ako bi vas č. vezir zapitao zato, da mu znate kazati i da nebi on kako drugojačije o tome uverio se, kao što ćedu mu Vrenčevići, naravno, na svoju polzu drugojačije kazivati…“
Ja dobro znam da ovdašnji ljudi takovo što ne smedu učiniti bez zapovesti Miloš-begove
Beograd, 28. januar 1833.
Jefrem Milošu:
„Aleksa je otišao sinoć k č. veziru i soobštio mu slučaj dogodivši se u Jagodini s Vrenčevićima, kao što mu je od vaše svetlosti o tom ustmeno naloženo i kao što i meni u višerečenom pismu javljate, no č. vezir odgovorio mu je ovako: „Barem nemojte mene varati kao malu decu s igračkama, ja sam ovde među vama 6 godina i ja dobro znam da ovdašnji ljudi takovo što nesmedu učiniti bez zapovesti Miloš-begove, a osobito to je i osvedočeno da je sve po zapovesti bilo, jerbo su u Jagodini 2.000 oružani Srba dočekali Vrenčeviće, koji se drugojačije bez zapovesti nebi skupili, a isti ljudi kazivali su Mileti, kad ij je bio i razgonio da Turke ne biju – zašto nas sad biješ i razgoniš, kad si nam malo pre zapovedio da ovo činimo“. Amza-aga kaže da Selim beg nije potegao sablju ni na koga, no da mu ju je jedan momak od naši silom izvadio iz kanije i odneo. Posle toga kaže Amza-aga, da je jedan visoki pandur crni brkova u zelenom šalu doneo vaše pismo u Palanku, i onde ga čitali i devojke od nji uzeli…“
Beograd, 29. januar 1833.
Jefrem Milošu:
„…I tako sinoć otidem sa Simićem i Aleksom č. veziru i kažemo mu sve kako se je zbilo s devojkama i uverimo da to nije bilo po zapovesti vašoj. Kad je č. vezir sve obširno razumeo, onda je verovao, da se je ovaj slučaj pogreškom dogodio i odljutio se i opet došao na pravi put k izvođenju ovog dela. Kaže: „Premda je vrlo ružno učinjno što su devojke oduzete od Vrenčevića, zato opet za Miloš-begov atar, ja ću se starati da to kako zamažem i pokrijem, a devojke ćemo opet zvati na ispit, pa ako reknu da ćedu ostati Turkinje, to ću ja opet opisati Delvetu i učiniti da se vrate natrag, uzrokom što su 3 meseca kod Vrenčevića bile i tako dalje…“
…Sinoć, pošto smo izašli od vezira, bili smo i kod Reiz efendijinog čoveka i kazali mu, kako se ova stvar pogreškom dogodila i on sam priznaje da se takvom čemu po zapovesti vaše svetlosti, nebi nadao i da nije ni verovao da je po zapovesti vašoj bilo.“
Kragujevac, 30. januarija 1833.
Miloš Jefremu:
„Iz pisma vašega…vidio sam sa udovoljstvom da se č. vezir po dolasku Simićevom opet otsrdio i da će se po tome starati, pogrešku Srba naši, koju su u Jagodini i Palanci učinili, zagladiti. Soobštavajući vam moje puno zadovonjstvo na svima postupcima vašima i Aleksinim u istom predmetu, preporučujem, da č. vezira pozdravite, da slobodno s devojkama ispit preduzme i onako postupi kako najbolje zna, da će želji našoj sootvetstvovati. Vi pak, prisustvujući pri ispitu, nastojte da ispit na našu polzu ispadne, i ne izostavite izvestćivati me o svemu, što se radi i što devojke vozražavaju… Od ovi hatova, koje mi je Aga paša na dar poslao, rad sam vam jednog na dar poslati i zato vam preporučujem da kog pouzdanog čoveka amo pošljete, po kom ću vam ga poslati. Ako se ja ovde ne trevim, ostaviću nalog Amidži, da vam ga pošlje.“
I one odgovore, da su hristijanke i da nećedu biti Turkinje, makar ij na parčeta sekli
Beograd, 31. januara 1833.
Jefrem Milošu:
„…Posle toga poslao sam Aleksu č. veziru da opredele vreme, u kome ćemo s devojkama biti onamo i tako č. vezir opredeli da bude ispit danas pre akšama u 9 sata i obeća, da će nam poslati tugdžibašu svoga, da nas zovne kad vreme bude… Po tom prispe vreme polazsku i tugdžibaša nam dođe, da nas pozove. Ja, s Simićem i Aleksom pođem upravo u grad, a tugdžibašu pošljem s Markom buljukbašom i s dva pandura, da povedu devojke od Pazarske, koji su za nama na 50 koraci pristupali i tako odemo u grad, gdi se je bilo množstvo Turaka skupilo. Uđemo u sobu k veziru gdi je bio kadija i Reiz-efendijin bumbašir, kako posedamo odma zapita vezir Osman bega, mlađeg Vrenčevića (jerbo je stariji poludio, pa ga nisu ni zvali) jesu li silom oni uzeli i poturčili ove devojke ili je to s njinom dragom voljom bilo? On odgovori da oni nemaju vlast silom što činiti, no da su devojke s njima u dogovoru bile i dragovoljno za nji pošle i poturčile se. Posle se okrene vezir k devojkama i pita ij preko tolmačluka, jednog gavaza njegovog koji zna bugarski, jesu li one dobrom voljom za Vrenčeviće otišle i poturčile se, ili su ij Vrenčevići silom oteli i poturčili? Devojke, prvo odreku, a drugo posvedoče, s dodatkom da ij pre toga nisu nikad ni vidile, niti one znadu da su poturčene. „Kazaše nam, vele, po jedno ime tursko, koje mi nismo ni upamtili, no mi znamo, da je nama ime: jednoj Miljkana, a drugoj Marija“. Posle toga opet za potvrditi sud, pitao ij č. vezir, jesu li one sad Turkinje, ili hristijanke? I one odgovore, da su hristijanke i da nećedu biti Turkinje, makar ij na parčeta sekli. Posle okrene se vezir kadiji i rekne mu: “E! efendij! sad one po, po njiovom sobstvenom odgovoru i priznateljnosti, jesu hristijanke“. Kadija odgovori, da je to tako. I odma č. vezir rekne nam, da ij uzmemo k sebi i vodimo u konak. I tako, ja opet s tugdžibašom i Markom buljukbašom i pandurima, pošaljem devojke na njin konak a mi ostanemo jošt kod vezira. No budući da se čibuk ne puši, nit se kafe pije, a nikakva drugog razgovora nismo imali s vezirem, zato i mi odma za njima pođemo kući i stignemo ij na Kalemegdanu i pošto dođem kući, dam ij dozvati sebi u konak, kao opet povraćene u našu veru i mislim da ij premestim u stari konak da prebudu kod nas, dok od vaše svetlosti zapovest dođe, kuda ćemo ij poslati? S devojkama išli su u grad i roditelji, braća i sestre njine, samo nisu u sobu k veziru ulazili na murafu, okrom devojke otete s ove strane i s turske strane mlađi brat Vrenčević Osman-beg. U ovom slučaju tugdži-baša nas je iskreno i svojski poslužio i kad smo se vratili iz grada s devojkama, ja sam mu dao 300 groša, kao amam-parasi, a zaslužuje i više. Zato molim da ga nezaboravite s nagradom.
Ne mogu vam kazati, koliko je množestvo sveta ustalo na noge, da vidi šta će biti s devojkama? U gradu po bedemima, po kapijama a najviše na divanani vezirskoj kud smo k njemu prolazili, bilo je množestvo Turaka, a po Kalemegdanu i po čaršiji na raskršćima opet množestvo hristijana. Prvi su pljuvali na mlađeg Vrenčevića, kad je izašao od vezira s suočenja, zašto je ovaj belaj na sebe navukao, videći da devojke nisu osobite lepote, a drugi su skakali od radosti, kad su vidili, da su devojke opet u svoju veru povratile se. Vrenčevića odma s ispita odveli su u aps s četiri gavaza, a još pre im je vezir oduzeo pusat, kako je čuo da je onaj stariji s pameti svrnuo. Na hatu, kog mi svetlost vaša daje, pokornejše vam blagodarim i ljubim otečesku ruku na milosti vašoj, koje me udostojavate, a za njega poslaću momka u Kragojevac, kako ste mi blagovolili zapovediti. Preporučujući se međutim, otečeskom blagovoleniju vašem, ostajem i jesam vaše svetlosti, vsepokornejši brat i sluga,
Jefrem Obrenović“
Ovde se ne završava niti prepiska braće Miloša i Jefrema, niti priča o Miljkani i Mariji iliti Fatimi i Jurmusi. Beogradska opština (Blagoizbrano Obštestvo Beogradsko) bogato je, za to vreme, darivala devojke i njihovu rodbinu odevnim predmetima: 2 fistana, 2 anterije dugačke, 2 anterije kratke, 2 jeleka kratka, 2 škurteljke dugačke, 2 škurteljke kratke, 2 para košulja, 8 aršina valeza za gaće, 2 učkura, 4 šamije, 4 šamije za njine sestre, 2 kušaka, 2 marame svilene za vrat, 2 marame pamučne za njine matere, 2 para štrimfle, 4 fesa za sve 4-i devojke, 2 para cipela, 4 para jemelija za njine majke i sestre, 1 bošča za aljine, 1 sanduk komorski za aljine.
Beograd, 3. februara 1833.
Jefrem Milošu:
„Juče primio sam dva visokopočitajema pisma vaše svetlosti… i sinoć odma otišao sam č. veziru, te mu predao 25 hiljada groša i kazao mu sve preporuke vaše koje mi nalažete, č. veziru je bilo vrlo milo što ste vi zadovoljni s ovom uslugom njegovom u prizreniju povratka devojaka i blagodari vam na ovim novcima koje ste mu poslali.
Vaša svetlost u pismu govorite da će mere usluga č. vezira k vama, s tim preispunjene biti, ako u dejstvo privedete i ono što ste mu po Simiću poručili. Č. vezir na ovo vozražava da će se on zaista starati da se u ovom slučaju preko mera prelivaju njegove usluge k vama, samo veli: „Da nam je bog u pomoći“, a što se god tiče njegovog truda, da ništa izostaviti neće i do 3-4 dana ispratiće tatarina u Carigrad, s ovim predloženijama Devletu.
Tugdži-pašu nisam juče vidio, no kad ga vidim, izručiću mu pozdravlje vaše i kazati mu da ćete mu poslati jednog dobrog konja na dar.
Devojke s familijom danas spremam da ij odavde ispratim tamo k vašoj svetlosti…“
Zato vas moli da mu date za Bajram 100 iljada groša, pa makar u zajam
Beograd, 3. februara 1833.
Jefram Milošu:
„Večeras zvao č. vezir Aleksu i kazao mu da nam je onomad i sinoć zaboravio kazati da pišemo vašoj svetlosti, da zaopovedite Simiću i Davidoviću, da ništa putem ni u Carigradu nikom ne kazuju za ove devojke da su od naši ljudi u Palanci pogreškom otete, niti ono što je u Jagodini bilo za sastanak njiov s njinim roditeljima, braćom i sestrama, da što više, ako bi Devlet, čuvši ove događaje od putnika i zapitao ij šta zato, da odkažu da nije ništa istina, no da je bumbašir č. vezira doveo amo Vrenčeviće i devojke i da je č. vezir ispitao devojke na murafi i da su one kazale da su silom odvedene i da one nećedu da budu Turkinje, no oćedu, da ostanu opet u svojoj veri i da su potom vama predane od č. vezira po devletskoj zapovesti. A tako isto i deputati naši da znadu i da kažu Devletu ako bi se zapitali, a ne drugojačije, jerbo i č. vezir će tako pisati, a oće da pretrpa sve događaje i jagodinske i palanačke, o čemu se dogovorio s Reiz efendijinim čovekom…
Pokraj toga kazao je č. vezir Aleksi, da se on ovo dana nada, da će mu doći od Devleta preporuka na vas, da mu date neku sumu novaca na račun danke, no budući da njemu treba novaca za bajram, a ne zna oće li mu do to doba doći tatarin s ovom devletskom preporukom na vas, zato vas moli, da mu date za Bajram 100 iljada groša, pa makar u zajam, ili makar na račun oni novaca, za koje će vam Devlet pisati da mu date na račun danka, a Bajram će biti u vtornik ili u sredu i č. vezir moli da bi mu do ono doba ovi sto hiljada groša predali. Koje pokornejše soobštavajući svetlosti vašoj, ljubim vam otečesku ruku i ostajem i jesam vaše svetlosti vsepokornejši brat i sluga,Jefrem Obrenović“
Tu se završava prepiska o ovom događaju, a knjaz Miloš je bogato obdario beogradskog vezira Husein-pašu, portinog izaslanika i kadiju. Husein-paši umesto obećenih 25.000 groša, dao je 50.000 groša, jer je tih dana on bio imenovan za rumelijskog valisa, pa je time hteo da ga pridobije za rešenje pitanja o granicama i za zbacivanje Mahmud-paše niškog.
Knjaz Miloš je, kao što je i obećao, obe devojke udao o svom trošku. Marija je posle nekoliko godina umrla, a Miljkana je živela u Beogradu primajući penziju iz državne kase. Umrla je 9/21. marta 1885. godine. Imala je 70 godina.
Zahvaljujući ovom događaju i umešnosti i veštini knjaza Miloša, Srbija je uspela da pripoji svojoj državi još šest nahija koje su u vreme Karađorđevog ustanka bile oslobođene.
