KАKО ЈЕ KЊАЗ МИЛОШ СПРЕЧАВАО ШИРЕЊЕ KУГЕ

KАKО ЈЕ KЊАЗ МИЛОШ СПРЕЧАВАО ШИРЕЊЕ KУГЕ

Kњаз Милош није могао ни помислити да ће се то што он ради, кроз нешто мање од два века, назвати „локдаун“ и бити проглашено за реч године, али му је било јасно да је најлакши начин да се здрав човек сачува од заразе тако што уопште неће доћи у додир са болесним.

Године 1833. Милошевој Србији је припојено још шест нахија међу којима и алексиначка, а сама варош је постала највеће погранично место према Турској. То је изискивало да се успостави ђумрук (царинарница) и контумац (карантин) јер су путници и сва роба из Мале Азије и са истока пролазили кроз Алексинац на путу ка Аустрији и даље ка Европи. Граница са Турском (што се наших крајева тиче) је ишла гребеном Малог Јастрепца, између Тешице и Дражевца се спуштала на Мораву и од Kатуна ишла даље на исток. Пре тога карантин се налазио у Јагодини па је премештен у Алексинац. Не зна се тачно где су се налазиле прве две зграде царинарнице у времену до избијања куге у Турској 1837. године. По избијању куге карантин је проширен и у његовом кругу се налазила и царинарница. (То је, оријентационо, простор у подножју Брђанке где се сада налазе војне касарне.)

Проширење карантина је било условљено повећањем броја дана које су путници морали да проведу у карантину, до продужетка пута. Kуга је, према обавештењима која су стизала у Србију, односила огроман број живота у Турској па је књаз Милош предузео мере за спречавање ширења куге. Србија је, сразмерно својој величини у то време, имала знатно мање смртних случајева од делова Турске који су били захваћени кугом. На основу докумената, може се закључити да су три основна чиниоца допринела успешној одбрани од куге. Прво, устројство војске која до тада није постојала, а чији је задатак био чување границе према Турској и спречавање илегалног уласка у Србију. Друго, физичко ограђивање граничне линије дрвеном оградом, тзв. врљикама. И, треће, строге мере изолације. О тим мерама је реч у документима која објављујемо.

Kњаз Милош није могао ни помислити да ће се, кроз нешто мање од два века, то што он ради назвати „локдаун“ и бити проглашено за реч године, али му је било јасно да је најлакши начин да се здрав човек сачува од заразе тако што уопште неће доћи у додир са болесним. Сви путници и роба која је долазила из кугом захваћених подручја морали остати у карантину у почетку три дана, касније, како је куга узимала маха, 10 дана, па 15 дана, затим 21 дан и на крају 42 дана.

Kуга није представљала проблем само за оне који су пролазили кроз Србију. У већој невољи се нашло погранично становништво које је имало земљу и у Турској и у Србији, као и погранични трговци који су раније веома често прелазили границу зарад набавке и продаје робе.

О сваком појединачном проблему у вези са провођењем мера морао је бити обавештен лично књаз Милош.

 

KАKО ОБРАЂИВАТИ ЗЕМЉУ А НЕ ПОМЕШАТИ СЕ

 

Писмо прво:

Његовој светлости, милостивејшему господару и књазу србскому, Милошу Т. Обреновићу

Kонтумаца алексиначког  –

Поднејши рапорт

   

 Не пропуштам вашој светлости до свиденија довести, како сам јучер отишао у Kључ тешички Шаренац, који је помешан сас Kључем дражевачким из турске границе и видимо да се људи копајући кукуруз не помешају, где беше дошао и капетан Павле Урошевић, који је био наместио овде страже и видио сам како су њиве помешане и зашто Kључ дражевачки к Тешици, а Kључ тешички к Дражевцима, тако се мимоишло и ако стану оба села у једне дане копати, то неби иј могли учувати ни једна регимента солдати да се не помешају, но ми зовнемо два кмета од Дражевца и тако је ком, да најпре наши људи за 4 или највише 5 дана навале да окопају своје, па после да наше људе капетан све претера преко Мораве само 3 страже да остану да чувају, а Дражевчани нека копају њиове њиве. На овај начин сачувало би се да се не помешају и тако уредимо, а када синоћ било, дође њи Дражевчана 40 и више људи и са ш њима један Турчин сас карауле, те разтерају наше страже, говорећи им: ми нећемо да трпимо ваше стражаре на овој страни Мораве, нити можемо то гледати, но ћемо ми преко вашег Kључа да идемо и наше њиве да радимо, а ви ваше радили не радили, што вам драго. Kапетан Павле ноћас превео опет страже на исто место и он јутрос дође сам собом те нам јави ствар, но како се види њино поступање, они ћеју опет страже наше терати, пак може и што догодити се рђаво. Зато ускоравам ствар овакву вашој светлости до свиденија довести, да бисте имали милост посветовати нас како ћемо се у овој ствари знати владати, које ћемо по налогу и чинити.

  1. јунија 1837. године                                                            Милитарни командант, вароши  алексиначке,

               У Алексинцу                                                                                                         полковник                              

                                                                                                                                           Милосав Здравковић                               

                                                                                                                 

 

Није нађен докуменат из кога би се видело како је разрешен овај проблем.

 

ШТА ЧИНИТИ KАДА СВИЊЕ ПРЕЂУ ПРЕKО ГРАНИЦЕ

 

Писмо друго:

Његовор светлости, милостивејшему господару и

Kњазу србскому, Милошу Т. Обреновићу

Kонтумца алексиначког –

Всеподнејши рапорт

 

Не пропуштам вашој светлости до знања привести. Ђорђе Слепчевић из села Греича, окружија крушевачког, среза бугар-моравског, пре 10 дана, последњег дана прошаста месеца, прешавши му 8 комада свиња преко границе близу села Дреновца, пређе крадом ноћу између две карауле и претера свиње своја на нашу страну и управо кући дотера. Kапетан Урошевић, дознавши овај случај, таки реченог Ђорђа кућу и марву затвори, стражу постави и Kонтумацу јави, на које и таки послао сам служитеља контумацког, марву сву окупао, и кућу Ђорђеву с 19 душа у њој наодећи се затвори. Ђорђе, као човек у 35 година будући, казује да за они неколико дана преко границе наодећи се, ни с ким састао се није, но будући да ствар сумњи подлежи. Зато по пропису карантинском морало се овако поступити, о чему с највећим страопочитанијем вашој светлости представити и милостива совета очекујући, како ћу с помешаном кућом поступити.

Но 13.

  1. јунија 1837. 

        У Алексинцу                                                                                                      Полковник,  Милосав Здравковић

 

 

Писмо треће:

Нашему карантину алексиначкому  – у Алексинцу

 

Извештени рапортом Kарантина од 9. тек. Но 13. како  Ђорђе Слепчевић, из Греича, среза бугар-моравског, окружја крушевачког, прешавши на ону страну свиње своје амо претерао и како је Kарантин сву кућу његову затворио, препоручујемо карантину да истог Слепчевића, по одержанију периода карантинског, за учињено преступленије с 25 штапа казни.

В.Но 2165.

11, јунија 1837.

У Kрагујевцу

 

 

KАKО KАЗНИТИ НАМЕРНО KРШЕЊЕ ПРОПИСА

 

Писмо четврто:

Његовој светлости, милостивјшему господару и

Kњазу србскому, Милошу Т. Обреновићу

Директора контумаца алексиначког

Стојана Вељковића, всеподанејши рапорт

 

     Милован Славковић, из села Подгорца, среза ражањског, окружија алексиначког, пре 7 дана, узевши пасош за Турску, дође у Ниш дуг свој наплатити и вративши се у недељу из Ниша, прође крадом стражу граничну и управ у Алексинац 24. тек. у понеделник на 4 сата пред ноћ к мајстору бившем му Авраму Петровићу на дућан дође, који чувши од куд иде и како је дошао, одма одгна га од себе. Милован речени одавде управ пође к очуу и материј својој у село Пардик. Два дана прођу и трећи топрв открије Аврам бивши мајстор Милованов случај овај. Чим ово откривено буде, Аврамов дућан, а тако и две друге куће од Аврамова момка помешане, затворене буду и стражом утврде се, а Аврам таки с момком својим у Kонтумац доведен и затворен буде. Овај исти час наредба учини се и за Милована наћи га и данас, 28. тек. средством писара раж. Среза, од очуа и матере доведен буде, а кућа иста затвори се и стража постави. Милован таки овде у контумцу чрез член. Исправн. Овдашњег на испит је узет, а тако и бивши мајстор Аврам, који испит Исправничество алексиначко, високословном Управителном совету отслало је. Kуће помешане, како овде у Алексинцу, тако и очуа Милована у селу Пардику под строгим надзиранијем су и по височајшем опредесенију ваше светлости 15 дана, по закону комтумацк. Отстајати буду.

Но 7                                                                                                                                                  Директор контум.

  1. маија 1837. – у Алексинцу                                                                                                  Стојан Вељковић

 

 

Писмо пето:

Нашему директору Карантина алексиначкога

Стојану Вељковићу — у Алексинцу

 

     Видевши из рапорта вашег од 28. тек. Но 7. да је Милован Славковић из села Подгорца среза ражањског окружија алексиначког, повративши се из Турске, преступио прописе карантинске и у нашу страну без одлежанија карантинског периода прешао и помешао се, препоручујемо вам да истога Милована Славковића, по одлежанију периода карантинског у договору са тамошњим капетаном Томом Катићем, кому извершеније дела тог препоручу јемо, кроз 100 момака трипут на место шибати дате и то на угледу народа тамошњега.

Аврама пак Петровића, из Алексинца, код кога је именовани Милован прешавши из Турске стране најпре дошао и њему преступленије своје одкрио, из узрока, што није одма објавио власти, препоручујемо да с 50 штапа казните у два маа, 25 штапа у један дан, а 25 у следујући да му се ударе.

Даље што се очуа Милована из Пардика тиче, ког је такође Милован отишавши кући помешао, да га на испит узмете, па ако и он знао буде, да му је пасторак Милован ово злоупотребленије учинио, а он нехотео то власти пријавити, да и њега (очуа) с 25 штапа казнити дате и то све народу на угледу примера ради и то озбиљски. Све ово у споразуменију с капетаном Катићем извршити имајући.

Но 1932.

  1. маја 1837.

у Крагујевцу

 

 

Писмо шесто:

Његовој светлости, милостивејшему господару и књазу

србскому, Милошу т, Обреновићу

Карантина алексиначког — всеподанејши рапорт

 

Милостивејшим предписанијем светлости ваше од 31, прош. м. Но 1932. у призренију Милована Славковића, из села Подгорца, среза ражањаког, окр.  алексиначког, отишавша у Турску, повративша се без одлежанија периода ка рантинског и у нашу страну прешавша, благоволили сте Карантина алексинач ког директору Стојану Вељковићу, а тако и капетану Катићу Томи наложити, да би они реченог Милована кроз 100 момака трипут на место, на углед народу шибати дали.

Следовавши височајшем светлости ваше налогу, с највећим страхопочитанијем од стране Карантина одговарам, да је Милован, 20. тек. на углед многог народа, пред оградом Карантина, кроз 100 солдати, по решенију вашем шибу претрпио.

Исто и Аврам Петровић, жит. алексиначки, код ког је Милован прешавши из Турске најпре дошао, њему преступленије своје одкрио и који је то за тајао, с 50 штапа у два дана казњен је.

Што се тиче Милованова очуа, он је строго на испит предузет и почем није могло доказати се да је њему (сина његова Милована) преступленије познато било, кад је њему у кућу дошао, без казни одпуштен је.

Исто и Ђорђе Слепчевић из села Греича, среза бугар-моравског, окружија крушевачког прешавша у Турску прешавша, у по одлежанију периода карантинског, по решенију ваше светлости, данас је с 25 штапа казњен је.

Но 28.

  1. јунија 1837.                                                                                                                    Карантин алексиначки,

        У Алексинцу                                                                                                                       Милосав Здравковић

 

Гледано из данашње перспективе, мере које је предузимао Милош, попут јавног батинања, делују сурово. Али тада није било невладиних организација да дигну глас против те суровости, а оно што се данас зове опозиција била је једноставно буна и бунџије. А народ, шта ће, мора да ћути и слуша господара. (Претходна реченица ми однекуд много позната.) Шалу на страну,  историјски догађаји се не могу мерити нити процењивати мерилима данашњице. Сврха ових бележака је да се на основу аутентичних докумената ослика једно време, с једне стране, а с друге стране, за оне малобројније, да се спозна језик којим се говорило и писало у то време. Јер, када би се макар и површно познавала историја и развој српског језика, не бисмо у бројним поделама међу Србима данас имали и ону: да ли се каже „српски“ или „србски“. Али то је већ друга прича.