Utvrđena je ničija krivica. Nakon skoro četiri meseca. Odmah da naglasim- i da se utvrdi ko snosi odgovornost i da se taj neko sankcioniše najstrože, izgubljeno se ne može vratiti.
Da je izgubljeno vreme, nadoknadilo bi se već nekako. Da je izgubljen novac i on bi se zaradio. Da je izgubljeno dugme, već bi se zaboravilo na njega. Ali, kako se nositi sa izgubljenim životom?
Ja, kao neko ko je samo jednog od njih poznavao, ogorčena sam. A kako li je tek njihovim najbližima! Pokušaću nekako da vam dočaram…
Ako možete da zamislite čoveka koji se svakoga dana pojavljuje na vašim vratima sa osmehom i razdragano vas kulturno pozdravlja, grli svoju dečicu i šali se sa svima koje usput sretne. Pritom, vi nemate pojma da li je on prethodnu noć proveo pod zemljom, sa nalogom koji radni zadatak treba da obavi, niti da li mu je to teško palo, niti da li se boji za svoj život…
Ako možete da zamislite čoveka koji prvi slobodan vikend dođe u dvorište škole, da bi napravio deci gusenicu od guma i razveselio ih tim iznenađenjem. Pritom, vi nemate pojma da mu je zemlje i teških alatki možda preko glave, jer je svakog prethodnog dana po mrklom mraku 8 sati proveo na poslu, obavljajući ga kako bi odgajao svoju decu…
Ako možete da zamislite jedno jutro, kada vam samo jave da takvog čoveka nema. Pritom, vi znate koliko će njegova deca patiti za njim i znate da je morao biti tu na tom mestu u to radno vreme…
Ako možete da zamislite jedne radoznale oči koje čekaju da se tata vrati i da zamislite taj tužni dan, sve te suze, jauke i jednu nepreglednu kolonu ljudi koji skrhani šapuću o svemu onom plemenitom što je njegova duša bila i činila. Pritom, vi ne znate zašto se to desilo ni kako ni zbog koga, ali znate da čoveka više nema…
Ako možete da zamislite, onda zamislite svu osmoricu ljudi kojih nema i svo dvanaestoro dece koji više nemaju očeve i supruge koje nemaju muževe i roditelje koji nemaju sinove…
Pritom, zamislite i kako s trubačima neko tog dana slavi i kako je nakon skoro 4 meseca utvrđena ničija krivica. Ni nesrećan slučaj ni sudbina ne mogu biti opravdanje za ovaj nemili događaj, jer niko od njih nije tamo bio slučajno niti je svojevoljno izazivao sudbinu.
A ljudi nema i osmeha im nema i ničega više nema, sem slika i sećanja da su nekad bili i kakvi su bili i razmišljanja o tome kakvi su mogli biti, samo da su mogli da biraju da te noći ne odu na posao. Znate, to jedino njihova krivica nije, ali oni nikada neće imati prilike da se oglase, da objasne, da dokažu…
Nadam se da će porodice imati snage da, pored sve muke i tuge koja ih je zadesila, izdrže i ovo.
Da sutradan neka nova treća smena ne doživi isto, jer bi onda ova “ničija krivica” bila neoprostivi greh koji je ovoj osmorici mučenika počinjen posthumno.
