Како је Порта на све начине избегавала да изврши одредбе Једренског мира из 1829. и Хатишерифа из 1830. године, књаз Милош је 1832. године искористио једну отмицу девојака из села Мозгова да побуни народ у шест нахија, које су остале изван граница а припадале су Србији у време Букурешког договора (1812).
Село Мозгово потпадало је под власт бегова Селима и Османа Вренчевића. Обесни бегови нису презали ни од чега. Банчили су, опијали се, злостављали становнике, силовали и отимали младе жене и девојке. Тако су у новембру 1832. године из винограда у коме су радиле, пред великим бројем сељана, отели две девојке, сестре од стричева Миљкану и Марију , кћери Јаћима и Стојана Гојковића и на коњима одвели у Крушевац.
Пошто је обавештен о овом догађају, књаз Милош је одмах послао Милету Радојковића крушевачком ајану Хаки-бегу са захтевом да се девојке врате и да му изјави како ће кнез тужити даље. (То је био Милетин јавни задатак, а главни му је био тајни задатак да наговори познате Милошеве присталице да побуне народ и отерају Турке.) Хаки-бег није смео ништа да учини Вренчевићима јер су они били сестрићи Исмаил-паше лесковачког, под чијом је управом био и Крушевац. Браћа Вренчевићи, пак, пошто су чули за Милетин долазак и видевши огорчене сељаке, побегну са девојкама у Ниш, потурче их и дају им турска имена, једној Јурмуса другој Фатима, и изваде илам (судска пресуда) од нишког кадије да су девојке за њих добровољно пошле. Одатле их одведу у Лесковац.
Милош је наставио да прикупља оптужбе народа на турске зулуме с намером да их изнесе пред Порту, чији изасланик је требало да стигне у Србију. Знајући од колике је важности резултат извиђања отмице девојака, књаз Милош је пожурио да за себе придобије београдског везира Хусеин-пашу. Лаком и похлепан на новац, везир је прихватио Милошеву понуду од 25.000 гроша ако посаветује царског изасланика да праведно гледа и ако му унапред каже да и он зна за зулуме који су народу чињени. „Ја знам, рекао је везир Алекси Симићу, да Милош-бегу није стало за оним девојкама да се врате, него да је његова жеља да му оне нахије час пре дођу у руке, и зато ја ћу се о томе постарати колико могу.“
Знајући, исто тако, да резултат извиђања увелико зависи од тога шта ће девојке пред везиром и кадијом казати, Милош поверљиво нареди својим људима да уреде да се на путу за Београд њихове мајке састану са њима и да их наговоре да не остану у муслиманској вери, а да ће их књаз узети у заштиту и удати за добре људе. Први покушај да се родбина састане са девојакама учињен је у Ражњу. Али Азис-ага, који је Вренчевиће водио из Лесковца за Београд, и сами Вренчевићи, то не дозволе. У Јагодини, на навалу окупљеног народа, допуштен је сусрет са родбином, али су девојке убрзо одвојене. Код Паланке (Смедеревске) наоружани народ одвоји девојке од Турака, доведе их у Београд и смести код једне Српкиње. Одвајање девојака је онерасположило везира, али је Милош успео да га „убеди“ како је све чињено без његова (Милошева) знања. Успут, Милош је за почетак поклонио портином изасланиуку 5.000 гроша. Суђење је, дакле, могло да се чека мирније.Преговори између Милоша и београдског везира Хусен-паше су се одвијали посредно, преко Милошевог брата Јефрема. О томе је сачувана обимна преписка Милоша и Јефрема, из које доносимо занимљиве фрагменте:
Београд, 13. јануар 1833.
Јефрем Милошу:
„…У истој прилици казао нам је да ће ноћас испратити бујрулдију у Ниш и Лесковац, да му дођу Вренчевићи с отетим девојкама, овамо, пак да испита ове, како су отете и турчене. Пак, ако буду с драгом вољом потурчене, а оно да се наврши Портина жеља, нек и остану код Вренчевића, ако ли буду насилно, а оне ће се вратити кућама својим, Вренчевићи пак казнити. (…) И, будући да се ја (везир) бојим, кад народ огорчен види Вренчевиће и девојке оне, где се воде овамо, да на њи не удари и не учини им каква квара, то молим бега (Милоша) нека закаже Алексинчанима, Ражањцима и Параћинцима, да се за главу не усуде, дарнути у њи. Зашто, ако дарну то ће онда и другим својим жалбама наудити и важност и справедљивост њину пореметити…“
Крагујевац, 14. јануар 1833.
Милош Јефрему:
„…Као што сам вас у писму уверио, да ја не мислим отете девојке у проласку кроз наш предел од Вренчевића отимати, то што и сада повторавам, а што се међ подигнутим народом изван данашњега предела догодити може, за то не могу ни у чему добар стајати. (…) Међутим ја опет велим, да им се у пределу нашем ништа догодити неће, а што се изван наше границе догодити, нећу да знам… По свему томе поздравите ч. везира…да сам готов Алексинчанима, Ражањцима и Параћинцима једног човека одавде послати и забранити им да девојке од Вренчевића отму…“
Београд, 17. јануар 1833.
Јефрем Милошу:
„…За присојединеније свију нахија к нама ч. везир каже, да се за сад подватати не може, но кад би изашао у Румелију и међутим видио како иду преговори између Русије и Порте, и спрама тога, онда вели, може бити, да би могао, а за ове возбунтовавше се пределе, каже да се нада сигурно да би нам иј овим садашњим узроком присојединити могао…
…Сад пак покорнејше јављам вашој светлости, да нас је вечерас звао ч. везир и казао нам да му је прошасте ноћи у 8 сати дошао татарин из Цариграда и донео му налог да Вренчевиће казни као виновнике ове буне крушевачке, параћинске, ражањске и алексиначке и да девојке не даје њима натраг, макар оне и признале да су својевољно отишле за њи и потурчиле се…
Ч. везир ми је рекао да вам представим од стране његове, да би га с дрвима снабдевали док је јошт овде, јербо је велика зима била, па је много дрва потрошио и више, него што смо му по указу дужни давати. Ето јошт нема пуна три месеца од Митровадне, а он је већ за пуна четири месеца дрва узео, и погорео, и опет му треба дрва, докле год не пође. Зато вас дакле моли, да не гледате сад на указ, но да му дајете дрва колико му устреба док не пође, а потом да и доодећем везиру дате указана дрва на месец, не одбијајући му ништо, што је овај више од указа свог потрошио.“
Крагујевац, 24. јануар 1833.
Милош Јефрему:
„Кад су Вренчевићи, с отетим девојкама идући у Београд били у Ражњу, хотели су мајке и сестре отети девојака, да се виде, прве с кћерима а друге с сестрама својим, но Вренчевићи нису им то допустили онде и зато су мајке и сестре речени отети девојака и даље амо за њима ишле и кад су и Вренчевићи и они дошли у Јагодину, опет су се они с отетим девојкама хотели видети. Аврам Петронијевић и Милета Радојковић, који су се онде догодили, казали су Амза-аги да допусте мајкама и сестрама видети се с отетим девојкама, које и турска вера дозвољава. Но Вренчевићи не чекавши шта ће Амза-ага изрећи на Аврамово предложеније, потргну сабље и полету на народ који се је онде догодио, вичући „недајте за турску веру да се ђаурске жене виде с нашим женама“. И на ове речи њине потргну пушке и ножеве и момци њини и устреме се на наше људе који су онде били и једнога ране са сабљом и наши људи видећи то, и бојећи се оружјем бранити се од њи, да се отуд неби кавга започела и да неби мртви било, дочепају мотке те онде Вренчевићеве момке мало излупају и саставе мајке и сестре с отетим девојкама…Тога ради јављам вами овај случај да знате и ако би вас ч. везир запитао зато, да му знате казати и да неби он како другојачије о томе уверио се, као што ћеду му Вренчевићи, наравно, на своју ползу другојачије казивати…“
Ја добро знам да овдашњи људи таково што не смеду учинити без заповести Милош-бегове
Београд, 28. јануар 1833.
Јефрем Милошу:
„Алекса је отишао синоћ к ч. везиру и сообштио му случај догодивши се у Јагодини с Вренчевићима, као што му је од ваше светлости о том устмено наложено и као што и мени у вишереченом писму јављате, но ч. везир одговорио му је овако: „Барем немојте мене варати као малу децу с играчкама, ја сам овде међу вама 6 година и ја добро знам да овдашњи људи таково што несмеду учинити без заповести Милош-бегове, а особито то је и осведочено да је све по заповести било, јербо су у Јагодини 2.000 оружани Срба дочекали Вренчевиће, који се другојачије без заповести неби скупили, а исти људи казивали су Милети, кад иј је био и разгонио да Турке не бију – зашто нас сад бијеш и разгониш, кад си нам мало пре заповедио да ово чинимо“. Амза-ага каже да Селим бег није потегао сабљу ни на кога, но да му ју је један момак од наши силом извадио из каније и однео. После тога каже Амза-ага, да је један високи пандур црни бркова у зеленом шалу донео ваше писмо у Паланку, и онде га читали и девојке од њи узели…“
Београд, 29. јануар 1833.
Јефрем Милошу:
„…И тако синоћ отидем са Симићем и Алексом ч. везиру и кажемо му све како се је збило с девојкама и уверимо да то није било по заповести вашој. Кад је ч. везир све обширно разумео, онда је веровао, да се је овај случај погрешком догодио и одљутио се и опет дошао на прави пут к извођењу овог дела. Каже: „Премда је врло ружно учињно што су девојке одузете од Вренчевића, зато опет за Милош-бегов атар, ја ћу се старати да то како замажем и покријем, а девојке ћемо опет звати на испит, па ако рекну да ћеду остати Туркиње, то ћу ја опет описати Делвету и учинити да се врате натраг, узроком што су 3 месеца код Вренчевића биле и тако даље…“
…Синоћ, пошто смо изашли од везира, били смо и код Реиз ефендијиног човека и казали му, како се ова ствар погрешком догодила и он сам признаје да се таквом чему по заповести ваше светлости, неби надао и да није ни веровао да је по заповести вашој било.“
Крагујевац, 30. јануарија 1833.
Милош Јефрему:
„Из писма вашега…видио сам са удовољством да се ч. везир по доласку Симићевом опет отсрдио и да ће се по томе старати, погрешку Срба наши, коју су у Јагодини и Паланци учинили, загладити. Сообштавајући вам моје пуно задовоњство на свима поступцима вашима и Алексиним у истом предмету, препоручујем, да ч. везира поздравите, да слободно с девојкама испит предузме и онако поступи како најбоље зна, да ће жељи нашој соответствовати. Ви пак, присуствујући при испиту, настојте да испит на нашу ползу испадне, и не изоставите известћивати ме о свему, што се ради и што девојке возражавају… Од ови хатова, које ми је Ага паша на дар послао, рад сам вам једног на дар послати и зато вам препоручујем да ког поузданог човека амо пошљете, по ком ћу вам га послати. Ако се ја овде не тревим, оставићу налог Амиџи, да вам га пошље.“
И оне одговоре, да су христијанке и да нећеду бити Туркиње, макар иј на парчета секли
Београд, 31. јануара 1833.
Јефрем Милошу:
„…После тога послао сам Алексу ч. везиру да определе време, у коме ћемо с девојкама бити онамо и тако ч. везир определи да буде испит данас пре акшама у 9 сата и обећа, да ће нам послати тугџибашу свога, да нас зовне кад време буде… По том приспе време полазску и тугџибаша нам дође, да нас позове. Ја, с Симићем и Алексом пођем управо у град, а тугџибашу пошљем с Марком буљукбашом и с два пандура, да поведу девојке од Пазарске, који су за нама на 50 кораци приступали и тако одемо у град, гди се је било множство Турака скупило. Уђемо у собу к везиру гди је био кадија и Реиз-ефендијин бумбашир, како поседамо одма запита везир Осман бега, млађег Вренчевића (јербо је старији полудио, па га нису ни звали) јесу ли силом они узели и потурчили ове девојке или је то с њином драгом вољом било? Он одговори да они немају власт силом што чинити, но да су девојке с њима у договору биле и драговољно за њи пошле и потурчиле се. После се окрене везир к девојкама и пита иј преко толмачлука, једног гаваза његовог који зна бугарски, јесу ли оне добром вољом за Вренчевиће отишле и потурчиле се, или су иј Вренчевићи силом отели и потурчили? Девојке, прво одреку, а друго посведоче, с додатком да иј пре тога нису никад ни видиле, нити оне знаду да су потурчене. „Казаше нам, веле, по једно име турско, које ми нисмо ни упамтили, но ми знамо, да је нама име: једној Миљкана, а другој Марија“. После тога опет за потврдити суд, питао иј ч. везир, јесу ли оне сад Туркиње, или христијанке? И оне одговоре, да су христијанке и да нећеду бити Туркиње, макар иј на парчета секли. После окрене се везир кадији и рекне му: “Е! ефендиј! сад оне по, по њиовом собственом одговору и признатељности, јесу христијанке“. Кадија одговори, да је то тако. И одма ч. везир рекне нам, да иј узмемо к себи и водимо у конак. И тако, ја опет с тугџибашом и Марком буљукбашом и пандурима, пошаљем девојке на њин конак а ми останемо јошт код везира. Но будући да се чибук не пуши, нит се кафе пије, а никаква другог разговора нисмо имали с везирем, зато и ми одма за њима пођемо кући и стигнемо иј на Калемегдану и пошто дођем кући, дам иј дозвати себи у конак, као опет повраћене у нашу веру и мислим да иј преместим у стари конак да пребуду код нас, док од ваше светлости заповест дође, куда ћемо иј послати? С девојкама ишли су у град и родитељи, браћа и сестре њине, само нису у собу к везиру улазили на мурафу, окром девојке отете с ове стране и с турске стране млађи брат Вренчевић Осман-бег. У овом случају тугџи-баша нас је искрено и својски послужио и кад смо се вратили из града с девојкама, ја сам му дао 300 гроша, као амам-параси, а заслужује и више. Зато молим да га незаборавите с наградом.
Не могу вам казати, колико је множество света устало на ноге, да види шта ће бити с девојкама? У граду по бедемима, по капијама а највише на диванани везирској куд смо к њему пролазили, било је множество Турака, а по Калемегдану и по чаршији на раскршћима опет множество христијана. Први су пљували на млађег Вренчевића, кад је изашао од везира с суочења, зашто је овај белај на себе навукао, видећи да девојке нису особите лепоте, а други су скакали од радости, кад су видили, да су девојке опет у своју веру повратиле се. Вренчевића одма с испита одвели су у апс с четири гаваза, а још пре им је везир одузео пусат, како је чуо да је онај старији с памети сврнуо. На хату, ког ми светлост ваша даје, покорнејше вам благодарим и љубим отеческу руку на милости вашој, које ме удостојавате, а за њега послаћу момка у Крагојевац, како сте ми благоволили заповедити. Препоручујући се међутим, отеческом благоволенију вашем, остајем и јесам ваше светлости, всепокорнејши брат и слуга,
Јефрем Обреновић“
Овде се нe завршава нити преписка браће Милоша и Јефрема, нити прича о Миљкани и Марији илити Фатими и Јурмуси. Београдска општина (Благоизбрано Обштество Београдско) богато је, за то време, даривала девојке и њихову родбину одевним предметима: 2 фистана, 2 антерије дугачке, 2 антерије кратке, 2 јелека кратка, 2 шкуртељке дугачке, 2 шкуртељке кратке, 2 пара кошуља, 8 аршина валеза за гаће, 2 учкура, 4 шамије, 4 шамије за њине сестре, 2 кушака, 2 мараме свилене за врат, 2 мараме памучне за њине матере, 2 пара штримфле, 4 феса за све 4-и девојке, 2 пара ципела, 4 пара јемелија за њине мајке и сестре, 1 бошча за аљине, 1 сандук коморски за аљине.
Београд, 3. фебруара 1833.
Јефрем Милошу:
„Јуче примио сам два високопочитајема писма ваше светлости… и синоћ одма отишао сам ч. везиру, те му предао 25 хиљада гроша и казао му све препоруке ваше које ми налажете, ч. везиру је било врло мило што сте ви задовољни с овом услугом његовом у призренију повратка девојака и благодари вам на овим новцима које сте му послали.
Ваша светлост у писму говорите да ће мере услуга ч. везира к вама, с тим преиспуњене бити, ако у дејство приведете и оно што сте му по Симићу поручили. Ч. везир на ово возражава да ће се он заиста старати да се у овом случају преко мера преливају његове услуге к вама, само вели: „Да нам је бог у помоћи“, а што се год тиче његовог труда, да ништа изоставити неће и до 3-4 дана испратиће татарина у Цариград, с овим предложенијама Девлету.
Тугџи-пашу нисам јуче видио, но кад га видим, изручићу му поздравље ваше и казати му да ћете му послати једног доброг коња на дар.
Девојке с фамилијом данас спремам да иј одавде испратим тамо к вашој светлости…“
Зато вас моли да му дате за Бајрам 100 иљада гроша, па макар у зајам
Београд, 3. фебруара 1833.
Јефрам Милошу:
„Вечерас звао ч. везир Алексу и казао му да нам је ономад и синоћ заборавио казати да пишемо вашој светлости, да заоповедите Симићу и Давидовићу, да ништа путем ни у Цариграду ником не казују за ове девојке да су од наши људи у Паланци погрешком отете, нити оно што је у Јагодини било за састанак њиов с њиним родитељима, браћом и сестрама, да што више, ако би Девлет, чувши ове догађаје од путника и запитао иј шта зато, да одкажу да није ништа истина, но да је бумбашир ч. везира довео амо Вренчевиће и девојке и да је ч. везир испитао девојке на мурафи и да су оне казале да су силом одведене и да оне нећеду да буду Туркиње, но оћеду, да остану опет у својој вери и да су потом вама предане од ч. везира по девлетској заповести. А тако исто и депутати наши да знаду и да кажу Девлету ако би се запитали, а не другојачије, јербо и ч. везир ће тако писати, а оће да претрпа све догађаје и јагодинске и паланачке, о чему се договорио с Реиз ефендијиним човеком…
Покрај тога казао је ч. везир Алекси, да се он ово дана нада, да ће му доћи од Девлета препорука на вас, да му дате неку суму новаца на рачун данке, но будући да њему треба новаца за бајрам, а не зна оће ли му до то доба доћи татарин с овом девлетском препоруком на вас, зато вас моли, да му дате за Бајрам 100 иљада гроша, па макар у зајам, или макар на рачун они новаца, за које ће вам Девлет писати да му дате на рачун данка, а Бајрам ће бити у вторник или у среду и ч. везир моли да би му до оно доба ови сто хиљада гроша предали. Које покорнејше сообштавајући светлости вашој, љубим вам отеческу руку и остајем и јесам ваше светлости всепокорнејши брат и слуга,Јефрем Обреновић“
Ту се завршава преписка о овом догађају, а књаз Милош је богато обдарио београдског везира Хусеин-пашу, портиног изасланика и кадију. Хусеин-паши уместо обећених 25.000 гроша, дао је 50.000 гроша, јер је тих дана он био именован за румелијског валиса, па је тиме хтео да га придобије за решење питања о границама и за збацивање Махмуд-паше нишког.
Књаз Милош је, као што је и обећао, обе девојке удао о свом трошку. Марија је после неколико година умрла, а Миљкана је живела у Београду примајући пензију из државне касе. Умрла је 9/21. марта 1885. године. Имала је 70 година.
Захваљујући овом догађају и умешности и вештини књаза Милоша, Србија је успела да припоји својој држави још шест нахија које су у време Карађорђевог устанка биле ослобођене.
