Прва прича (или легенда) о постанку и имену вароши Алексинац, према досадашњим истраживањима, записана је 1851. године, чува се у Архиву САНУ, а записао ју је Гаврило Протић, секретер Ђумрука алексиначког. Прича каже:
„Стари људи казују да је у старија времена главни пут од Ниша за Београд ишао поред Обле главе (планине) и села Вакупа, Суботинца и Краљева, а то је, одприлике, на ½ сата даље од садашњег Алексинца к Бањи. Где је садашњи Алексинац није било онда ни једне куће, нити је овуда какав пут ишао, него је ово место густим обрасло лугом (било). И сад се виде поред пута, идући у Бању, развалине амама турског – у пољу ниже села Краљева. Сва околина око овог амама зове се Стара Паланка. Овде је, по казивању старих људи седио неки ајанин (заповедник места), именом Усеин-ага, и имао је близу овога амама своју собствену кафану, у којој је обитавао.
Код овога ајанина, наодио се је неки буљукбаша (старешина чете војника) – Алекса. Седећи једно вече овај ајанин са Алексом у кафани, чује из оближње шуме, гди га неко по имену зовне, рекавши на последку, почем му се нико не одазове: Усеин-ага, што си се ућутао? Што не говориш? Скоро ћемо се у очи погледати. Ово је био неки ајдучки арамбаша, као што се сам казао.
Турчин сад рекне Алекси: море Алекса, да ми ухватиш тога арамбашу, или жива или мртва; тако ми Дина (бога), даћу ти што заиштеш од мене. Алекса лаком на обећање Турчина, потруди се својски и некако ухвати овога несретног арамбашу, те га преда србске крви жељном Турчину, који га, близу своје кафане, жива на колац набије, рекавши му: Ха, бре крмче, аједе сад да се погледамо у очи. Арамбаша, сирома, на највећим мукама, псујући Турчину све што му је најмилије и најсветије, само да би га овај убио, умре као мученик на коцу, а Алекса за ову велику услугу добије млоге поклоне од Турчина. Најпосле, још заиште Алекса, да му исти Турчин дозволи близу утока реке Моравице у Мораву, гди садањи Алексинац лежи, луг окрчити, разорати и коју њиву себи начинити, које му буде одобрено.
И тако он – Алекса – начинивши овди више њива, направи сeби и кућу и насели се; од ког Алексе и њиови наследника, назове се ово место – Алексинац.“
Немогуће је рећи колико, и да ли уопште, у овој забелешци има истине. Поготову што је она начињена скоро три и по века после првог писаног трага о имену Алексинац. Алекса може бити само хипокористик од Александар, што је грчка сложеница (алексеин – бранити и андрос – човек) и значи „бранитељ људи“, најпре почасно име Тројанца Париса, а касније властито име и код Срба и других народа. Но, како било да било, прича, као и свака легенда, траје до данас.
