Богословија Светог Кирила и Методија је задужбина призренца Симе Андрејевића Игуманова у којој се и данас школују будући православни свештеници. Велики број свештених лица која и данас служе у храмовима и црквама на територији општина и градова у Централној Србији су се школовали у овој установи, која је почела са радом 1871. године и првобитно се звала Богословско-учитељска школа и била је школа за српске учитеље и свештенике из Старе Србије.
извор Алпрес
Историјски и географски појам Стара Србија настао је у 19. веку под утицајем геополитичких промена које су наступиле стварањем Кнежевине Србије, и он се употребљавао за подручја под османском, турском, влашћу, а која су од половине седмог до друге половине 15. века чиниле језгро средњовековне Србије.
Сима Игуманов, који је свој капитал стекао у Турској и Русији, је у тестаменту који је сачињен октобра 1880. године утемељио Фонд своје Задужбине и обезбедио трајно постојање и рад Призренске богословије, као и свој Фонд у Београду. Имање које је овај српски добротвор купио на Теразијама у Београду требало је да осигура те фондове у виду сталних прихода. А њихови задаци су били да обезбеде школовање српских младића из Старе Србије у Призренској богословији и њихово школовање на Београдском универзитету и у другим школама у Србији и иностранству.
Сима је рођен 1804. године у Призрену и у том граду је умро 1882. Бавио се прерадом и трговином дувана, а као трговац је радио од 1846. године у Цариграду и Одеси, а настанио се у Кијеву. Када се обогатио почео је да се бави добротворним радом. Овај добротвор је након изученог бурмутанског заната десет година радио у једној фабрици као ортак. Бурмут је назив за фини ароматски прах направљен од дуванског лишћа који се увлачио кроз нос. У 20. веку уживање бурмута је замрло. Реч је турског порекла бурун ‒ нос и оту – трава.
Како стоји на сајту Богословије призренске, Султан је 1836. године покорио независног Махмуд – пашу и том приликом су свим српским трговцима порушене бурмутане, и они су остали без посла. Такав је био случај и са Симиним послом у Призрену. На истом сајту стоји „Сима се преселио у Алексинац, али није успео да се бави истим послом као у Призрену. Потом је отишао у Битољ 1837. године”.
О боравку ове значајне личности из српског рода у нашем граду трагове је у својој другој књизи „Историја Алексинца и околине” оставио и професор историје Миодраг Спирић, који је објавио слику Бурџимијске воденице са потписом да је у њој Сима Андријевић Игуманов од 1836. до 1856. млео дуван за шмркање. Фотографију је направио алексиначки мајстор фотографије Хаџи Миодраг Миладиновић.
Спирић на 51. страници у поменуој књизи констатује да у статистичком прегледу за округ алексиначки за 1856. годину нема фабрике бурмута која се јавља у статистичком прегледу из 1853. године. Логичан закључак из горе изнетих података је тај да је Сима само годину дана живео у Алексинцу, а да је касније посао у овој воденици водио из другог града, односно да је неко радио у њој за њега. Пре неку годину кров ове воденице се урушио, тако да овај објекат лагано пропада.
Алексинац и Призренску богословију спаја још једна значајна личност из наше историје. Ради се о Алексинчанину проти Димитријевићу. У публикацији „Век ипо Призренске богословије” на 29. страни стоји да је један од најзначајних ректора био Стеван М. Димитријевић, који је на челу Богословије био два пута, од 1899. до 1903. и од 1911. до 1920. године, историчар цркве и оснивач Теолошког факултета у Београду. У часу када је Призрен 1912. ослобођен овај наш суграђанин је био на челу ове установе.
У Алексинцу се већ неколико година одржава манифестација посвећена животу и делу проте Стевана Димитријевића. Можда је сада прилика да се размишља о довођењу хора Призренске богословије и његов наступ следеће године на Протиној беседи, како се зове горе неведени скуп. О певању ових момака и професора, пре три године, се уверила и наша екипа приликом посете Богословији.
