Док се широм Балкана пакују торбе, склапају расклиматане столице и тражи „ идеално место“ у природи, лако је заборавити да је Први мај некада био синоним за барикаде.
Како смо од захтева за осмочасовним радним временом стигли до такмичења у томе чији је дим са роштиља гушћи? Одговор лежи у мешавини сурове историје, социјалистичког инжењеринга и чисте људске потребе за пролећним предахом.
Све је почело далеко од идиличних пропланака, у прашини и фабричком диму Чикага 1886. године. Радници су тада захтевали једноставан математички модел живота: 8-8-8, осам сати рада, осам сати одмора и осам сати културног уздизања.
Протести су кулминирали сукобом на тргу Хејмаркет, где је бачена бомба, а полицијска интервенција оставила за собом мртве и рањене. У знак сећања на ове догађаје, Другу интернационала је 1889. прогласила Први мај за заједнички празник рада свих земаља.
На нашим просторима, пут Првог маја био је специфичан. Прва прослава у Србији забележена је 1893. године у кафани „Код два голуба“ (данас простор око Скадарлије). Тада је све личило на озбиљан политички скуп.
Међутим, након Другог светског рата, у СФР Југославији, држава је преузела организацију. Први мај је постао државни пројекат.
Одржаване су војне параде где се приказивала моћна снага армије, организовале радне акције за обнову земље, свечане академије са озбиљним лицима, црвеним марамама и полагањем венаца.
Шездесетих година, како је стандард растао, држава је схватила да је задовољан радник онај који се одмара. Тада се фокус са марширања полако помера ка „Првомајском уранку“.
Првомајски уранак је заправо стари народни обичај (Ђурђевдански уранак) који је вешто „позајмљен“ и идеолошки преобликован како би се народу понудила забава уместо искључиво политичког говора.
Постоји неколико социолошких разлога зашто је роштиљ победио протест:
Падом социјализма, радничка класа је изгубила свог „заштитника“ (државу), а синдикати су ослабили. Без јаке организације, протестни маршеви су постали бледи, док је потреба за слободним даном остала.
Први мај пада у време када је пролеће у пуном јеку. Природа је најјачи мамац, а након дуге зиме, људима је био потребан изговор за колективни излазак под ведро небо.
У свету који постаје све дигиталнији, Први мај је остао један од ретких дана када се породица и пријатељи окупљају у природи. То је постала нека врста „секуларне славе“.
Критичари ће рећи да смо, окрећући ћевапе, окренули леђа борби за радничка права. Док цене станова скачу, а радно време често прелази оних митских осам сати, Први мај на ливади делује као нека врста колективног бега од досадне или сурове стварности.
Уместо да се суочавамо са проблемима, стресом на послу или егзистенцијалним кризама, ми „бежимо“ у светове који су лепши, сигурнији или једноставно занимљивији.
Ипак, можда је баш у томе поента. Први мај је еволуирао из дана борбе у дан заслуженог мира. Можда најбољи начин да прославите „право на одмор“ јесте управо то – да се заиста одморите.
П.С. Данас се борба за радничка права (због које је празник и настао) често своди на то да ли ће продавнице радити тај дан како би радници у трговини могли да оду на – сопствени роштиљ.
