Коначно се огласило и последње школско звоно радне године. То што је звонило ипак не значи нужно да је крај. Деца, сем завршних разреда основне и средње школе, могу да се опусте и препусте летњим радостима. Родитеље тек чека присуство родитељским састанцима који неће,по први пут како ја памтим,бити одржани на Видовдан.
А просветари тек имају посла…”Звоните, ја и сада држим час!”- такорећи. Звонило је изгледа за почетак распуста и некима који ђаци нису, али су ваљда научили лекцију. Крај су “прославили” на Газели вероватно у склопу последње екскурзије илити популарног “тим билдинга”. На сва звона пренета је и порука да ови што крећу пут мора имају забрану купања кад се врате. “Само ви идите…”, чик ако смете!
Изазов је пред нама, а истина…тамо негде. Зазвонило је и у престоници звоно упозорења- у шпицу не сме бити само једна особа у ауту, запретио је нови градоначелник. Вероватно као увертира за зиму, када због уштеде грејања у кревету неће смети да буде једна особа (не дајем идеју, само гласно размишљам) или због уштеде струје можемо да (се) кувамо само у једном казану.
Звони нам у ушима и да је увезен први случај мајмунских богиња. Сва срећа па већ знамо сценарио за даље и да никако не узимамо здраво за готово изјаве кризног штаба на челу са председавајућим пророком.
Од оних Божићних звончића дели нас једно лето и јесен, сито и “гладно”, топло и хладно, немаштине и изобиља- зависи ко у шта жели да верује. А после тога- звона и прапорци, јер у најави је још једно ново повећање плата и пензија које се и овога пута, по свој прилици, неће обистинити.
Питате ли се: Колико звона треба да се огласи да схватимо да смо дошли до краја? Два није сигурно, јер то је онда поштар са гомилом увећаних рачуна.
Једино смо још само осетљиви изгледа на она црквена звона, у нади да ће и нас једном Бог погледати. А до тада, тешимо се да још увек звонар ове јадне нам државе није баш свима намакао звонце око врата.
Мада нам је свима давно већ одзвонило.
