Представа Кокана Младеновића „Апликација Воланд“ први пут и за сада једини пут у Србији одиграна је на сцени алексиначког Дома културе, 7. априла 2022. године
пише: Часлав Васиљевић
На сцени и у виртуелном простору
Љубитељи позоришне уметности у Алексинцу имали су прилике да 7.априла присуствују премијери, односно праизведби представе „Апликација Воланд“ рађене у копродукцији Шабачког позоришта, Центра за културу Тиват и продукције Фаст Форwард из Београда. Представа је дело познатог тандема: драмског писца и драматурга Милене Миње Богавац и редитеља Kокана Младеновића, а представља у многочему новину, чак експеримент у позоришном животу данас.Интегрални део позоришне представе чини апликација за мобилне телефоне „Воланд“ (која је очигледно добила име по професору црне магије из Булгаковљевог Мајстора и Маргарите) која је осмишљена, дизајнирана и програмирана тако да гледаоцима представе омогући интеракцију са догађајима на сцени. Инсталирањем апликације на својим телефонима и њеним активирањем гледаоци учествују у позоришном експерименту креирања такозване „проширене реалности“ сценског простора јер, захваљујући употреби ове апликације, представа се игра на сцени, али и у виртуелном простору. Полазећи од средњовековног позоришног жанра моралитета, као дидактичког драмског облика, чији је циљ био да промовише позитивне етичке вредности једне заједнице, представа доводи до актуелног тренутка данас и питања постоји ли неоморалитет у свету нових технологија и која је сврха позоришта данас, у друштву обележеном убрзаним технолошким развојем и развојем вештачке интелигенције?
Са само четири актера (новоборци за родну равноправност би сигурно рекли два глумца и две глумице, или обрнуто): Јелена Илић, Kристина Пајкић, Милош Војновић и Александар Јовановић, кроз драмске ликове Анђела, Човека, Ђавола и (све у једном лику) Сујете, Таштине, Испразности, Похлепе и Још Понечега, публици су приказане бројне могућности злоупотребе приватности и података о личности који се чувају на интернету, у компјутеру или мобилном телефону, а на чију (зло)употребу сами пристајемо онога тренутка када, не прочитавши услове, кликнемо на „Прихватам“, „Агрее“ или „Аццепт“.Врло духовито у услове коришћења апликације „Воланд“ убачен је драмски текст (дакле не и правна обавеза или услов), тзв. члан 13. Глумац је најпре питао да ли је неко прочитао услове за инсталирање апликације. Наравно, нико се није јавио јер ко ће, побогу, да чита четири и по стране текста. А онда је прочитао наводни члан 13:
„Прихватам да моји лични подаци буду употребљени, злоупотребљени, издвојени из контекста и јавно приказани, односно: искоришћени за потребе позоришне представе, којој неопозиво уступам неограничено право да мојим подацима слободно располаже, укључујући могућност да будем јавно понижен, извргнут руглу, увређен, оклеветан и опљачкан, изведен на сцену да јавно одговарам за садржај свог телефона, без права на тужбу или жалбу надлежним судовима, службама или органима реда.”
Настала је неверица у публици. „Нисам ваљда ово потписао“, питао се многи гледалац. „Јеси, јеси, само ниси прочитао“.Исто тако, уз помоћ апликације су симулирани наводни избори. Након представљања кандидата (Анђела, Човека, Сујете и Ђавола) обављено је „електронско гласање“. Победио је Ђаво.
Све време представе уз класичне позоришне реквизите користи се и видео бим на коме се пројектују допуне или илустрације онога што се догађа у представи. На крају, на видео биму се појављују делови садржаја мобилних телефона неких од гледалаца у сали (искључиво слике) вешто укомпоновани у садржај који илуструје какве све податке поверавамо јавности путем интернета и друштвених мрежа а да нисмо свесни чињенице да на интернету нема брисања. Једном постављено, остаје заувек.Да не препричавамо даље садржај, закључимо:
Може ли позориште бити платформа за успостављање новог морала, нових етичких норми и правила понашања у свету „напуштеном од Бога“, где уместо Речи (Логоса) постоји Интернет као бескрајан простор знања, информација и науке – само су нека од питања којима се ова представа бави, на духовит, едукативан и провокативан начин, уз укључивање публике, интеракцију и дијалог, зачињен глумачким импровизацијама.
Позориште се обично бави једном појавом на конкретном простору. Овде, међутим, није реч о појави. Реч је о стању које влада глобалним селом Маршала Маклауна. Светом.
И још нешто. Алексинчани су имали среће да се праизведба представе (прво играње уопште) обави у сали Центра за културу у њиховом граду. Јер, како смо незванично обавештени, матично Шабачко позориште није омогућило извођење пошто нема техничких услова за извођење оваквог типа представа. Хм! Можда?
Баш због тога треба опростити извесне осцилације у темпу представе, понеку грешчицу и вероватно присутну трему која по правилу прати премијерна извођења.
Kоначна оцена: ново позоришно искуство, вредело је гледати.
