Predstava Kokana Mladenovića „Aplikacija Voland“ prvi put i za sada jedini put u Srbiji odigrana je na sceni aleksinačkog Doma kulture, 7. aprila 2022. godine
piše: Časlav Vasiljević
Na sceni i u virtuelnom prostoru
Ljubitelji pozorišne umetnosti u Aleksincu imali su prilike da 7.aprila prisustvuju premijeri, odnosno praizvedbi predstave „Aplikacija Voland“ rađene u koprodukciji Šabačkog pozorišta, Centra za kulturu Tivat i produkcije Fast Forward iz Beograda. Predstava je delo poznatog tandema: dramskog pisca i dramaturga Milene Minje Bogavac i reditelja Kokana Mladenovića, a predstavlja u mnogočemu novinu, čak eksperiment u pozorišnom životu danas.Integralni deo pozorišne predstave čini aplikacija za mobilne telefone „Voland“ (koja je očigledno dobila ime po profesoru crne magije iz Bulgakovljevog Majstora i Margarite) koja je osmišljena, dizajnirana i programirana tako da gledaocima predstave omogući interakciju sa događajima na sceni. Instaliranjem aplikacije na svojim telefonima i njenim aktiviranjem gledaoci učestvuju u pozorišnom eksperimentu kreiranja takozvane „proširene realnosti“ scenskog prostora jer, zahvaljujući upotrebi ove aplikacije, predstava se igra na sceni, ali i u virtuelnom prostoru. Polazeći od srednjovekovnog pozorišnog žanra moraliteta, kao didaktičkog dramskog oblika, čiji je cilj bio da promoviše pozitivne etičke vrednosti jedne zajednice, predstava dovodi do aktuelnog trenutka danas i pitanja postoji li neomoralitet u svetu novih tehnologija i koja je svrha pozorišta danas, u društvu obeleženom ubrzanim tehnološkim razvojem i razvojem veštačke inteligencije?
Sa samo četiri aktera (novoborci za rodnu ravnopravnost bi sigurno rekli dva glumca i dve glumice, ili obrnuto): Jelena Ilić, Kristina Pajkić, Miloš Vojnović i Aleksandar Jovanović, kroz dramske likove Anđela, Čoveka, Đavola i (sve u jednom liku) Sujete, Taštine, Ispraznosti, Pohlepe i Još Ponečega, publici su prikazane brojne mogućnosti zloupotrebe privatnosti i podataka o ličnosti koji se čuvaju na internetu, u kompjuteru ili mobilnom telefonu, a na čiju (zlo)upotrebu sami pristajemo onoga trenutka kada, ne pročitavši uslove, kliknemo na „Prihvatam“, „Agree“ ili „Accept“.Vrlo duhovito u uslove korišćenja aplikacije „Voland“ ubačen je dramski tekst (dakle ne i pravna obaveza ili uslov), tzv. član 13. Glumac je najpre pitao da li je neko pročitao uslove za instaliranje aplikacije. Naravno, niko se nije javio jer ko će, pobogu, da čita četiri i po strane teksta. A onda je pročitao navodni član 13:
„Prihvatam da moji lični podaci budu upotrebljeni, zloupotrebljeni, izdvojeni iz konteksta i javno prikazani, odnosno: iskorišćeni za potrebe pozorišne predstave, kojoj neopozivo ustupam neograničeno pravo da mojim podacima slobodno raspolaže, uključujući mogućnost da budem javno ponižen, izvrgnut ruglu, uvređen, oklevetan i opljačkan, izveden na scenu da javno odgovaram za sadržaj svog telefona, bez prava na tužbu ili žalbu nadležnim sudovima, službama ili organima reda.”
Nastala je neverica u publici. „Nisam valjda ovo potpisao“, pitao se mnogi gledalac. „Jesi, jesi, samo nisi pročitao“.Isto tako, uz pomoć aplikacije su simulirani navodni izbori. Nakon predstavljanja kandidata (Anđela, Čoveka, Sujete i Đavola) obavljeno je „elektronsko glasanje“. Pobedio je Đavo.
Sve vreme predstave uz klasične pozorišne rekvizite koristi se i video bim na kome se projektuju dopune ili ilustracije onoga što se događa u predstavi. Na kraju, na video bimu se pojavljuju delovi sadržaja mobilnih telefona nekih od gledalaca u sali (isključivo slike) vešto ukomponovani u sadržaj koji ilustruje kakve sve podatke poveravamo javnosti putem interneta i društvenih mreža a da nismo svesni činjenice da na internetu nema brisanja. Jednom postavljeno, ostaje zauvek.Da ne prepričavamo dalje sadržaj, zaključimo:
Može li pozorište biti platforma za uspostavljanje novog morala, novih etičkih normi i pravila ponašanja u svetu „napuštenom od Boga“, gde umesto Reči (Logosa) postoji Internet kao beskrajan prostor znanja, informacija i nauke – samo su neka od pitanja kojima se ova predstava bavi, na duhovit, edukativan i provokativan način, uz uključivanje publike, interakciju i dijalog, začinjen glumačkim improvizacijama.
Pozorište se obično bavi jednom pojavom na konkretnom prostoru. Ovde, međutim, nije reč o pojavi. Reč je o stanju koje vlada globalnim selom Maršala Maklauna. Svetom.
I još nešto. Aleksinčani su imali sreće da se praizvedba predstave (prvo igranje uopšte) obavi u sali Centra za kulturu u njihovom gradu. Jer, kako smo nezvanično obavešteni, matično Šabačko pozorište nije omogućilo izvođenje pošto nema tehničkih uslova za izvođenje ovakvog tipa predstava. Hm! Možda?
Baš zbog toga treba oprostiti izvesne oscilacije u tempu predstave, poneku greščicu i verovatno prisutnu tremu koja po pravilu prati premijerna izvođenja.
Konačna ocena: novo pozorišno iskustvo, vredelo je gledati.
