NA DAN NJENOG VENČANJA(VELIMIR RAJIĆ)

NA DAN NJENOG VENČANJA(VELIMIR RAJIĆ)

Velimir Rajić ( 1879 — 1915) bio je srpski pesnik, najpoznatiji po pesmama Zavet i Na dan njenog venčanja.

Rođen je 20. januara 1879. u Aleksincu. Osnovnu školu, gimnaziju i filozofski fakultet završio je u Beogradu. Neko vreme je radio kao nastavnik u Beogradskoj gimnaziji, a nakon toga kao činovnik u Narodnoj biblioteci. Velimir Rajić je bio praunuk čuvenog junaka iz 2. srpskog ustanka, Tanaska Rajića.

Objavljivao je radove u listovima: Neven, Lasta, Vijenac i Zvezda. O njegovoj jedinoj knjizi, Pesme i proza, čuveni

Jovan Skerlić napisao je sledeće: „U ovoj bolnoj knjizi nema ni jedne misli, ni jednog osećanja koje pesnik nije svom dušom svojom osetio i svim svojim bićem proživeo. Njegov pesimizam nije ono književno razvijanje jedne lake književne teme, no posredno, silno osećanje koje katkad čini težak fizički utisak.“

Njegova pesma Na dan njenog venčanja (u nekim izdanjima pod naslovima Na dan tvog venčanja i I srušiše se lepi snovi moji) doživela je nekoliko muzičkih obrada, a najpoznatija je ona koju izvodi Zvonko Bogdan.

Umro je za vreme 1. svetskog rata u Gornjem Milanovcu. Krajem maja 1921. njegovi ostaci, i njegove majke, preneseni su na beogradsko Novo groblje.

 

                                                                      Na Dan Njenog Venčanja

I srušiše se lepi snovi moji,
jer glavu tvoju venac sad pokriva,
kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit’o sam ti. I ti reče: „Hvala!“…
A da li znadeš da se u tom času
granitna zgrada mojih ideala
sruši i smrvi u pep’o rasu?

Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva…
I svršeno je! Ti si sada žena —
prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog dâ sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
kad zvono verne u crkvu poziva…
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
nek’ mimoiđe nju, i neka padne
na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
u kom će zemlja telo da mi skriva,
čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!“