Aleksinački buvljak, nekada poznata i popularna zgrada „Tržnica“, sve je samo ne mesto gde se može na prijatan i pristojan način baviti trgovinom.
Kraj je oktobra, prohladno vreme. Na samom ulazu u zgradu oseća se atmosfera koja kao da poručuje: „Nemoj da ulaziš ili ulaziš na sopstvenu odgovornost.“ Prazne, razbacane kartonske kutije, prekrivene višemesečnom prašinom, pojačavaju utisak zapuštenosti.
Dok prolazimo između tezgi, primećujemo da je većina njih prazna i u očajnom stanju, zatrpana izmetom golubova koji, pod raspuklim staklenim krovom, pokušavaju da ukradu još koji zrak sunca. Prodavci, kojih je ostalo tek nekoliko, negoduju i žale se na neljudske uslove za rad. Kažu da leti, iako nije previše vruće, mole Boga da ne padne kiša, jer onda lije na sve strane, i moraju svoju robu pokrivati plastičnim najlonima. Zima donosi još gore uslove – hladnoću kao u grobu, a promaja ledi kosti. Mesečno, kažu, izdvajaju minimum 28 hiljada dinara za dažbine(cena zakupa jedne tezge je 3600 dinara, plus porez državi i knjigovodstvene usluge), dok su uslovi za rad gotovo nepodnošljivi. Nažalost, nadležni su dolazili, gledali i procenili da nema dovoljno sredstava za rekonstrukciju. A očigledno ni za održavanje elementarne higijene. Tačka je stavljena iako tako ne bi trebalo da bude.
Posebnu pažnju treba obratiti na stakleni krov koji je u fazi raspada, i predstavlja pretnju po bezbednost prolaznika, tako da rečenica sa početka priče „Nemoj da ulaziš ili ulaziš na sopstvenu odgovornost“ dobija pravi smisao.
Podrum je skoro prazan, sa dve-tri tezge, isto toliko kafanica, a svuda se oseća hladnoća i brutalnost betona. Na spratu dominiraju prazni lokali, a nekoliko je istaknuto na prodaju. Višegodišnja paučina, memla i prljavština stvaraju neprijatan zadah koji samo još više podseća na zaborav. U svemu tome, ponovo nailazimo na golubove, koji pronalaze nekakvu, samo njima znanu udobnost u ovom zapuštenom prostoru.
Ako se vratimo u prošlost, možemo se setiti da zgrada „Tržnica“ nikada nije zaista funkcionisala. Česte poplave i loši uslovi primorali su ljude da beže iz nje. Možda ona nikada nije ni trebalo da bude izgrađena, ili bar ne na ovaj način, predstavljajući totalni promašaj u planiranju. Ali kada je već tu, da li treba pustiti da postane još jedan simbol zaborava i propadanja našeg malog grada?
