У једном запису о ликовној уметности истакао сам да кретање што се одвија на сликаној површини, ствара ауру испред површине платна и повезује гледаоца магичним нитима са оствареном сликом.
То кретање није физичко кретање, већ кретање постигнуто односом сликара, посредством четке и оловке, са површином платна. Оно је производ личног рукописа које се уноси у грађење слике.
Ту суштину уметничког дела, значај рукописа, истиче на својим остварењима Павле Насковић. Засновао га је на својим емоцијама и доживљају пред природом.
Рукопис Павла Насковића је у широким потезима већом четком, сликарском шпахтлом и њима одговарајућим интензивним бојама, где се најчешће тамним супротстављају интензивна црвена или жута, не улазећи у детаље на слици.
Посебном, њему својственом, фактуром Павле Насковић допуњава животност на површини платна.
И у својим мозаицима, техници која је декоративна, Павле Насковић успева да унесе тај свој рукопис, да оживи површину покривену каменим коцкицама.
Остварење које садржи то унутрашње кретање, везује гледаоца да га дуже гледа, доживљава, да улази у ауру остварене слике.
Божидар Продановић, академски сликар
(текст поводом изложбе у галерији ВИД, Београд 1996)
