Изашла сам из сале замишљена. А могла сам да се кладим да ћу се само добро насмејати, иако о клађењу не знам ама баш ништа.
Представа је оправдала наслов- ништа није онако како се испрва чини, а живот је пун преокрета.
Добро нам знани тројац, кроз једну поставку сценографије и са минимумом реквизита и ефеката, водио нас је кроз једну скоро типичну мушку причу, са примесама локалног хумора кроз два полувремена.
Прво полувреме открива нам ликове који су нереално реални, неодрасли и недорасли животним искушењима, средовечни мушкарци, чије, одмах нам се казује, пријатељство датира још из дечачких дана. Врло вешто проткан црв сумње о искрености тог пријатељства дат је кроз мотив блиске смрти. На полувремену, њихова вожња трајектом вртоглаво се креће путем за пакао. На крају другог полувремена, у последњем минуту зна се да су сви губитници. Продужетке публика игра сама са собом док извлачи поуке и поруке из ове изведбе.
Представа је огољена истина. О данашњици. О томе да “свако гине за себе”. О томе да чак и дугорочна пријатељства могу поклекнути пред ниским поривима и пороцима. О томе да о другима много мање знамо него што мислимо, јер смо окупирани собом, а да о себи признајемо много мање него што заиста јесмо. Нико није задовољан, сви су грешни и свакоме је своја мука најтежа. Свако носи неке страхове од нечега или некога. И свако се у очајању на крају моли свом Богу за себе. Кроз преокрет увек следи и отрежњење од себичности, а кроз истину која увек нађе пут, буђење из илузија о томе ко смо, шта смо и где смо погрешили.
Глумци – наши. На врхунцу задатка. Не мислим само на то како су донели ликове и одиграли своје улоге. Од њих смо на овакав професионализам у перформансу и навикли. Мислим на њен хуманитарни карактер. Браво и за све оне иза кулиса који су стварали представу. И за публику. Ово је доказ да ипак још увек нисмо поклекли сви пред највећим пороком данашњице- одсуством емпатије.
П.С. “ НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ! ЕНГЛЕЗИ СУ Б У Д А Л Е!”
