Izašla sam iz sale zamišljena. A mogla sam da se kladim da ću se samo dobro nasmejati, iako o klađenju ne znam ama baš ništa.
Predstava je opravdala naslov- ništa nije onako kako se isprva čini, a život je pun preokreta.
Dobro nam znani trojac, kroz jednu postavku scenografije i sa minimumom rekvizita i efekata, vodio nas je kroz jednu skoro tipičnu mušku priču, sa primesama lokalnog humora kroz dva poluvremena.
Prvo poluvreme otkriva nam likove koji su nerealno realni, neodrasli i nedorasli životnim iskušenjima, sredovečni muškarci, čije, odmah nam se kazuje, prijateljstvo datira još iz dečačkih dana. Vrlo vešto protkan crv sumnje o iskrenosti tog prijateljstva dat je kroz motiv bliske smrti. Na poluvremenu, njihova vožnja trajektom vrtoglavo se kreće putem za pakao. Na kraju drugog poluvremena, u poslednjem minutu zna se da su svi gubitnici. Produžetke publika igra sama sa sobom dok izvlači pouke i poruke iz ove izvedbe.
Predstava je ogoljena istina. O današnjici. O tome da “svako gine za sebe”. O tome da čak i dugoročna prijateljstva mogu pokleknuti pred niskim porivima i porocima. O tome da o drugima mnogo manje znamo nego što mislimo, jer smo okupirani sobom, a da o sebi priznajemo mnogo manje nego što zaista jesmo. Niko nije zadovoljan, svi su grešni i svakome je svoja muka najteža. Svako nosi neke strahove od nečega ili nekoga. I svako se u očajanju na kraju moli svom Bogu za sebe. Kroz preokret uvek sledi i otrežnjenje od sebičnosti, a kroz istinu koja uvek nađe put, buđenje iz iluzija o tome ko smo, šta smo i gde smo pogrešili.
Glumci – naši. Na vrhuncu zadatka. Ne mislim samo na to kako su doneli likove i odigrali svoje uloge. Od njih smo na ovakav profesionalizam u performansu i navikli. Mislim na njen humanitarni karakter. Bravo i za sve one iza kulisa koji su stvarali predstavu. I za publiku. Ovo je dokaz da ipak još uvek nismo poklekli svi pred najvećim porokom današnjice- odsustvom empatije.
P.S. “ NE IGRAJ NA ENGLEZE! ENGLEZI SU B U D A L E!”
