Међународни научни скуп поводом 150 година од Првог српско-турског рата, који се јуче одржао у манастиру Свети Роман окупио је бројне историчаре из Србије и Русије. На самом почетку истакнут је значај историчара који су још у периоду када ова тема није била довољно заступљена у научним круговима указивали на њену важност и историјски значај.
извор Алпрес
Међу њима су, како је истакла проф. др Сузана Рајић са Филозофског факултета у Београду, и алексиначки историчар Зоран Стевановић, који је заједно са колегама Људмилом Кузмичевом и Нинославом Станојловићем из Јагодине указивао на значај неговања културе сећања из овог периода.
Зоран Стевановић је јуче, у име домаћина, дочекао учеснике Међународног скупа, истичући да се одазвао велики број учесника чији се радови налазе у зборнику радова објављеном поводом овог јубилеја. Он је подсетио и на историјат манастира Свети Роман и његов значај у српској историји.
– Ово је изузетно стар манастир, испред Немањићког периода, можда из 9. или 11. века, када потичу први писани извори о његовом постанку, 1019. године, а обновљен је у време кнеза Лазара – наводи Стевановић.
Манастир је, како је истакао, постојао током целог средњег века, да би крајем 18. века био разрушен у време аустро-турских ратова. Према његовим речима, обнову су покренула двојица људи из овог краја, Милош Крстић из Мозгова и мештанин данашњег Прасковча.
Инспиратор за обнову манастира био је Ђорђе Пила, који је, након што је у овим крајевима пронашао олакшање и исцељење за своје болести, отпутовао у Цариград како би од султана издејствовао ферман за обнову светиње.
– Највероватније је да је година обнове 1796. и одатле тече историја овог манастира. Ту су се одиграли многи значајни догађаји. Током Првог српског устанка ту је била болница. Монаси су се из манастира налазили стално на делиградским положајима. Молили су се за здравље српских јунака – наводи историчар.
У XIX веку посебно се истиче архимандрит Петровић, који је без испаљеног метка ослободио Крушевац 1832. године. У време Првог српско-турског рата манастир је поново имао улогу болнице, а ту су боравили и врхновни командант кнез Милан и митрополит Михаило.
У манастиру је десетак дана почивало и тело пуковника Николаја Николајевича Рајевског, након погибије у Горњем Адровцу. Историчар Стевановић истиче да је и касније, у XX веку манастир је имао изузетну улогу, посебно у Првом светском рату, када су монаси збринули више од стотину ратне сирочади током повлачења српске војске преко Албаније.
