Време је годишњих одмора (ко има). То су углавном они дани које жељно ишчекујемо.
“Једва чекам годишњи” фраза, за свакога има другачије значење.
Неко узме одмор да се одмори, а неко да ради све оно што не стиже кад није на- одмору. Сама чињеница да се не устаје под алармом и гледа на сат, довољна је.
Неко узме годишњи, а некоме се и да- на парче, кад му није потребан и (као да је намерно) баш супротно од онога када је желео. Одмору се у зубе не гледа- јел да?
Од неодласка на одмор једино је гори повратак. Дан после одмора. Први радни. Кад радо и пуни елана, одморни јашта, кренемо на посао. Па једва чекамо да засучемо рукаве и прионемо на радне задатке мотивисани високим примањима.
Има и оних који никада не иду на те одморе, а лепо би било да понекад оду па да се и други одморе. Знамо човека. Нити се жали да је уморан нити тражи годишњи. Не спава, не зна где удара ни где бије, чува залихе намирница, иступа свугде и испред свих, одлазак на море сматра тотално непотребним луксузом итд. Уместо на море, он би негде другде, ако му дозволе. Само се чини да није баш добродошао. Тешка су времена, свестан је.
Поскупљује гориво, падају нам авиони пуни муниције, прети се бахатом народу, обећавају се куле и градови, доскора браћа не примају нас у посету, отварају-затварају фабрике…има посла ко хоће да измишља. Апелујем да се човеку да годишњи. Ништа по закону то да буде тричавих 25-30 дана. Нееее.
Најбоље док не будемо живели боље, свакако о трошку државе, што даље, да види мало света и свет њега и да одмори(мо) мозак од светога тројства струја-нафта-гас и мало се посветимо реалним проблемима.
А дан после, причаће нам о свему ономе што нас заиста занима и желимо да знамо, о ономе о чему смо неки и имали храбрости да питамо, али није нам се рекло.
Сем ако, дан после, не буде дао отказ и остао тамо далеко, на одмору, о нашем трошку свакако, јер га наша земља и не заслужује.
