Vreme je godišnjih odmora (ko ima). To su uglavnom oni dani koje željno iščekujemo.
“Jedva čekam godišnji” fraza, za svakoga ima drugačije značenje.
Neko uzme odmor da se odmori, a neko da radi sve ono što ne stiže kad nije na- odmoru. Sama činjenica da se ne ustaje pod alarmom i gleda na sat, dovoljna je.
Neko uzme godišnji, a nekome se i da- na parče, kad mu nije potreban i (kao da je namerno) baš suprotno od onoga kada je želeo. Odmoru se u zube ne gleda- jel da?
Od neodlaska na odmor jedino je gori povratak. Dan posle odmora. Prvi radni. Kad rado i puni elana, odmorni jašta, krenemo na posao. Pa jedva čekamo da zasučemo rukave i prionemo na radne zadatke motivisani visokim primanjima.
Ima i onih koji nikada ne idu na te odmore, a lepo bi bilo da ponekad odu pa da se i drugi odmore. Znamo čoveka. Niti se žali da je umoran niti traži godišnji. Ne spava, ne zna gde udara ni gde bije, čuva zalihe namirnica, istupa svugde i ispred svih, odlazak na more smatra totalno nepotrebnim luksuzom itd. Umesto na more, on bi negde drugde, ako mu dozvole. Samo se čini da nije baš dobrodošao. Teška su vremena, svestan je.
Poskupljuje gorivo, padaju nam avioni puni municije, preti se bahatom narodu, obećavaju se kule i gradovi, doskora braća ne primaju nas u posetu, otvaraju-zatvaraju fabrike…ima posla ko hoće da izmišlja. Apelujem da se čoveku da godišnji. Ništa po zakonu to da bude tričavih 25-30 dana. Neeee.
Najbolje dok ne budemo živeli bolje, svakako o trošku države, što dalje, da vidi malo sveta i svet njega i da odmori(mo) mozak od svetoga trojstva struja-nafta-gas i malo se posvetimo realnim problemima.
A dan posle, pričaće nam o svemu onome što nas zaista zanima i želimo da znamo, o onome o čemu smo neki i imali hrabrosti da pitamo, ali nije nam se reklo.
Sem ako, dan posle, ne bude dao otkaz i ostao tamo daleko, na odmoru, o našem trošku svakako, jer ga naša zemlja i ne zaslužuje.
