Petrovdanski vašar jedan je od onih događaja koji je obeležje našeg grada.
Nekada je to bio spektakl: glavnom ulicom se nije moglo proći od tezgi, naroda koji je pristigao od kojekude, muzike koja je treštala na sve strane, raznih neviđenih čuda i bogova, počev od mini zoo vrtova do “zida smrti”, raznih ringišpila, “balerina”, auto druma…Pa onda uveče čuveni korzo.
Dečje radosti na sve strane, u grad bi došao i onaj ko nikad nije ili bar retko navrati- pravo trodnevno veselje. Nakon toga grad bi utihnuo, a da se vašar preselio u neko drugo mesto kazivalo bi smeće koje nakon njega ostane.
Vašar se iz glavne ulice polako preselio pored Moravice, pa se tako vašarski prostor sužavao, sužavao dok se nije sveo na uličicu pokraj Taš-a i stadiona.
Od svega što se nekada moglo naći i pazariti, a uglavnom je to nešto čega za običnih dana nije bilo u prodavnicama, pa čak i po povoljnijim cenama, ostale su neke najobičnije nebitne sitnice i – gaće (tj. gaČe).
Tezgi je sve manje, cena zakupa mesta sve veća, kupovna moć vašardžija sve jadnija pa i vašar sve tužniji. Ali, nema odustajanja. Tri dana je vašarsko! Da se zna.
Za tu priliku postave se i mobilni toaleti, nepotrebno. Zna se gde se vrši nužda kad je nužno- kod tezge, okolo naokolo zgrada, a najčešće u ulazima zgrada. Uz drvo ne može, jer nemamo.
Šablon se još uvek poštuje: prvi dan gledanje (čega ima i nema), drugi dan pitanje (jel može jeftinije?) i treći dan bežanje (u tužnu realnost da ni za vašar nismo).
Nama, malo starijima, tih dana se javi nostalgija na detinjstvo, na naš tada lepi grad, na vreme kada je sve nekako imalo više smisla pa i vašarske gužve. Do vašara nam baš i nije. Vašar živimo- sve je na prodaju uglavnom ispod cene i ispod tezge, a provodimo se ko “bos na vašar”.
Pa ipak, nadamo se da će i taj svakodnevni vašar proći, iako će posle njega ostati mnogo smeća koje treba počistiti.
Od svega je najvažnije da nam bar ostanu gaČe, da nas ne oderu do gole kože (ali neće nam pomoći izgleda ni one kožne).
