Svetoandrejska skupština zatekla je kneza Miloša u Bukureštu, a kneza Mihaila u Beču. Skupština je izabrala deputaciju koja je išla u Bukurešt i čestitala Milošu povratak u otadžbinu. U deputaciji je bio i trgovac Milosav Trivunac, dugogodišnji predsednik aleksinačke opštine i poslanik za varoš Aleksinac. Protokolom je predviđeno da se otac i sin sretnu u Aleksincu 19. januara 1859. godine u 10 časova.
Tihomir Đorđević zapisuje:
„Odmah za ovim otpoče se sprema za doček. Varoš se poče ukrašavati. Ispred dućana usadiše se jelove grane okićene trobojkama. Na dućanima se istakoše zastave. Ulice se očistiše i sve se poče zaodevati u odeću, kakvu Aleksinac niti je kad dotle, niti je ikad posle toga vrgao na sebe…“
Knez Miloš je iz Bukurešta stigao u Gurgusovac (Knjaževac), a odatle u Banju, gde je noćio 18. januara 1859.
Tihomir Đorđević dalje piše:
„Sutradan krete se Knez oko 8 časova iz Banje u Aleksinac u intovu u kome behu upregnuta četiri konja, praćen nepreglednom množinom sveta koja beše pojačana dočekom silnog naroda na drumu. Sve se žuraše da dočeka i isprati svoga Gospodara i da se u njegovoj blizini nađe.
Knez Mihailo pak dođe 18. januara u Ražnje i prenoći u kući Marinka Živkovića, trgovca. Iz Aleksinca mu izađu u priček mnogi građani, a od činovnika Longin Kišfalubac, sudija i još neki, koje su savremenici poboravili.
Knez Mihailo se krete 19. januara iz Ražnja sa velikom pratnjom za Aleksinac. Ispred Lutvine česme, blizu Aleksinca, dočeka ga Marko Milojković, komandir narodne vojske sa narodnom vojskom. Pošto Knez pozdravi vojsku, krete se u njezinoj pratnji ka Aleksincu, a komandir Marko preseče preko Logorišta ka banjskom drumu da dočeka Kneza Miloša koji se iz Banje primicaše.
Knez Mihailo uđe u Aleksinac nešto pre 10 časova pre podne uz grmljavinu prangija, zvonjenje zvona i razleganja veselog glasa narodnoga. Nu kako se bojaše da i Knez Miloš brzo ne naiđe u varoš, projuri mimo crkve gde ga je narod čekao i ode u određeni stan da se preobuče.
Oko 10 časova Knez Miloš je već nailazio u varoš i Knezu jedva je toliko ostalo vremena da je mogao izaći pred Oca i dočekati Ga baš kod onog duda pred tadašnjom ženskom školom, u ulici što iz Banje vodi. (Danas se na tom mestu nalaze radionice mašinsko-tehničke škole, bivša vežbaonica učiteljske škole, ulica Lele Popović 20.)
Dirljiv beše saastanak Oca i Sina.
Knez Mihailo poljubi Oca u ruku, a Otac Njega u čelo. Nijedan ne mogaše progovoriti ni reči, već se gušaše u suzama, samo što Knez Miloš mogaše kroz suze reći: Ej, sinko, sinko, dade Bog te se videsmo i sastadosmo u svojoj zemlji… više ne mogaše ni On. Knez Mihailo plakaše kao malo dete, masa sveta dirnuta prizorom zaplaka se kao iz jednog grla.
Knez Miloš ostade i dalje na kolima, a Knez Mihailo iđaše pešice držeći se jednom rukom za kola u kojima mu se stari roditelj vozaše. Masa sveta iđaše lagano i tiskaše se da vidi velike ljude, kojih toliko željna beše.
Iako sredina zime, sunce sijaše kao usred leta i svojom toplotom zagrevaše prirodu u tolikoj meri da se po drumu beše digla gusta prašina: čak i muve zujahu kao da je paravo leto. Izgledaše da i vaseljena uzima učešća u radosti jednoga naroda čije se želje ispuniše. Sa tornja crkvenog razlegaše se glas zvona, prangije s vremena na vreme prolamahu vazduh, a oduševljeni usklici narodni mešahu se sa ovim brujanjem i gruvanjem, kao da hoće da se utrkuju s njima.
Svečani doček praćaše goste svoj. Knezovi dođoše do crkve. Svratiše u crkvu, pred kojom ih dočekaše sveštenici s krstovima i ikonama. Kod basamaka pred portom htedoše neki da pomognu starome Knezu da se popne uz njih, ali On ih odgurnu pa se pope sam…
…Aleksinac, međutim izgledaše kao da se zapalio od radosti i veselja. Svuda vesela lica, svuda pesma, svuda svirka, svuda urnebes i lom. Ljudi skidaju kape, lupaju ih o zemlju i blagosiljaju Gospoda, što im je podario toliko sreće.“
Posle podne knezovi su primili deputaciju Svetoandrejske skupštine, zatim građane koji su sa deputacijom doputovali, a potom građane i činovnike Aleksinca.
Tihomir Đorđević piše:
„Posle građana uđoše činovnici. Jedan, i sada živi činovnik iz ove audijencije, priča ovo: Knez je imao na sebi bogato tursko odelo, na očima naočare. Do njega stajaše knez Mihailo. Pošto staroga kneza svi poljubiše u ruku govoreći: dobro nam došao, Gospodaru! Na šta je knez odgovarao: bolje vas našao!, reče knez: Bi Božja volja, braćo, da se opet vidimo u našoj zemlji, i još je mnogo govorio, ali se govora niko ne seća. Najedanput se knez okrete sudiji Kara Paunu:
– A ti, crni Paune, šta reče kad baci onu ciglu u Savu, kad se ona vrati onda i ja? Ja se vratih, a ko sad da vadi ciglu iz Save, ja ili ti?
– Aman, Gospodaru, uzviknu Paun i kleče na kolena.
– Nisi mislio, da će Miloš da se vrati, ali eto Bog dade i ja se vratih. Idi, Paune, nisi više činovnik!
Paun je samo ćutao, a guste graške znoja izbijale su mu po čelu.“
Kara Paun (Marinković), sudija aleksinački, bio je nekada protivnik kneza Miloša i kad je knez odlazio iz Srbije on je bacio za knezom ciglu u Savu govoreći: „Kad se ova cigla iz Save vrati, onda i ti!“
O ovome delu Paunovu, do dolaska kneževa, u Aleksincu nije niko ništa znao.
O sudbini Kara Paunovoj Miodrag Spirić piše da je po otpuštanju dobio penziju, a posle njegove smrti penziju je primala njegova udovica.
Za susret u Aleksincu vezan je i detalj koji, takođe, oslikava Miloša:
„Paša niški beše poslao Knezu Milošu u Aleksinac na poklon dva krasna hata, čohom pokrivena, kićanke od čohe zemlju dodirivahu. Hatove behu doveli pred knežev stan. Beg koji ih je doveo očekivaše da ih Knez primi. Nu Knez, pojavivši na doksatu, viknu Turčinu:
‘A što mi je paša to poslao, šta će mi ta kljusad? Što nije paša izbacio sto i jedan top, da čuje taj narod da se stari Kurjak vratio u Srbiju? Ne primam ja to, vodi to Mihailu!’
Turčin se nađe u čudu i odvede konje Knezu Mihailu, koji primi konje i obdari Turčina.
Uveče je bila velika iluminacija, varoš je buktala u svetlosti, izgledaše kao da se zapalila. Svirači su svirali, doboši su lupali i pesma se razlegaše na sve strane.“
