Светоандрејска скупштина затекла је кнеза Милоша у Букурешту, а кнеза Михаила у Бечу. Скупштина је изабрала депутацију која је ишла у Букурешт и честитала Милошу повратак у отаџбину. У депутацији је био и трговац Милосав Тривунац, дугогодишњи председник алексиначке општине и посланик за варош Алексинац. Протоколом је предвиђено да се отац и син сретну у Алексинцу 19. јануара 1859. године у 10 часова.
Тихомир Ђорђевић записује:
„Одмах за овим отпоче се спрема за дочек. Варош се поче украшавати. Испред дућана усадише се јелове гране окићене тробојкама. На дућанима се истакоше заставе. Улице се очистише и све се поче заодевати у одећу, какву Алексинац нити је кад дотле, нити је икад после тога вргао на себе…“
Кнез Милош је из Букурешта стигао у Гургусовац (Књажевац), а одатле у Бању, где је ноћио 18. јануара 1859.
Тихомир Ђорђевић даље пише:
„Сутрадан крете се Кнез око 8 часова из Бање у Алексинац у интову у коме беху упрегнута четири коња, праћен непрегледном множином света која беше појачана дочеком силног народа на друму. Све се жураше да дочека и испрати свога Господара и да се у његовој близини нађе.
Кнез Михаило пак дође 18. јануара у Ражње и преноћи у кући Маринка Живковића, трговца. Из Алексинца му изађу у причек многи грађани, а од чиновника Лонгин Кишфалубац, судија и још неки, које су савременици поборавили.
Кнез Михаило се крете 19. јануара из Ражња са великом пратњом за Алексинац. Испред Лутвине чесме, близу Алексинца, дочека га Марко Милојковић, командир народне војске са народном војском. Пошто Кнез поздрави војску, крете се у њезиној пратњи ка Алексинцу, а командир Марко пресече преко Логоришта ка бањском друму да дочека Кнеза Милоша који се из Бање примицаше.
Кнез Михаило уђе у Алексинац нешто пре 10 часова пре подне уз грмљавину прангија, звоњење звона и разлегања веселог гласа народнога. Ну како се бојаше да и Кнез Милош брзо не наиђе у варош, пројури мимо цркве где га је народ чекао и оде у одређени стан да се преобуче.
Око 10 часова Кнез Милош је већ наилазио у варош и Кнезу једва је толико остало времена да је могао изаћи пред Оца и дочекати Га баш код оног дуда пред тадашњом женском школом, у улици што из Бање води. (Данас се на том месту налазе радионице машинско-техничке школе, бивша вежбаоница учитељске школе, улица Леле Поповић 20.)
Дирљив беше саастанак Оца и Сина.
Кнез Михаило пољуби Оца у руку, а Отац Њега у чело. Ниједан не могаше проговорити ни речи, већ се гушаше у сузама, само што Кнез Милош могаше кроз сузе рећи: Еј, синко, синко, даде Бог те се видесмо и састадосмо у својој земљи… више не могаше ни Он. Кнез Михаило плакаше као мало дете, маса света дирнута призором заплака се као из једног грла.
Кнез Милош остаде и даље на колима, а Кнез Михаило иђаше пешице држећи се једном руком за кола у којима му се стари родитељ возаше. Маса света иђаше лагано и тискаше се да види велике људе, којих толико жељна беше.
Иако средина зиме, сунце сијаше као усред лета и својом топлотом загреваше природу у толикој мери да се по друму беше дигла густа прашина: чак и муве зујаху као да је параво лето. Изгледаше да и васељена узима учешћа у радости једнога народа чије се жеље испунише. Са торња црквеног разлегаше се глас звона, прангије с времена на време проламаху ваздух, а одушевљени усклици народни мешаху се са овим брујањем и грувањем, као да хоће да се утркују с њима.
Свечани дочек праћаше госте свој. Кнезови дођоше до цркве. Свратише у цркву, пред којом их дочекаше свештеници с крстовима и иконама. Код басамака пред портом хтедоше неки да помогну староме Кнезу да се попне уз њих, али Он их одгурну па се попе сам…
…Алексинац, међутим изгледаше као да се запалио од радости и весеља. Свуда весела лица, свуда песма, свуда свирка, свуда урнебес и лом. Људи скидају капе, лупају их о земљу и благосиљају Господа, што им је подарио толико среће.“
После подне кнезови су примили депутацију Светоандрејске скупштине, затим грађане који су са депутацијом допутовали, а потом грађане и чиновнике Алексинца.
Тихомир Ђорђевић пише:
„После грађана уђоше чиновници. Један, и сада живи чиновник из ове аудијенције, прича ово: Кнез је имао на себи богато турско одело, на очима наочаре. До њега стајаше кнез Михаило. Пошто старога кнеза сви пољубише у руку говорећи: добро нам дошао, Господару! На шта је кнез одговарао: боље вас нашао!, рече кнез: Би Божја воља, браћо, да се опет видимо у нашој земљи, и још је много говорио, али се говора нико не сећа. Наједанпут се кнез окрете судији Кара Пауну:
– А ти, црни Пауне, шта рече кад баци ону циглу у Саву, кад се она врати онда и ја? Ја се вратих, а ко сад да вади циглу из Саве, ја или ти?
– Аман, Господару, узвикну Паун и клече на колена.
– Ниси мислио, да ће Милош да се врати, али ето Бог даде и ја се вратих. Иди, Пауне, ниси више чиновник!
Паун је само ћутао, а густе грашке зноја избијале су му по челу.“
Кара Паун (Маринковић), судија алексиначки, био је некада противник кнеза Милоша и кад је кнез одлазио из Србије он је бацио за кнезом циглу у Саву говорећи: „Кад се ова цигла из Саве врати, онда и ти!“
О овоме делу Паунову, до доласка кнежева, у Алексинцу није нико ништа знао.
О судбини Кара Пауновој Миодраг Спирић пише да је по отпуштању добио пензију, а после његове смрти пензију је примала његова удовица.
За сусрет у Алексинцу везан је и детаљ који, такође, осликава Милоша:
„Паша нишки беше послао Кнезу Милошу у Алексинац на поклон два красна хата, чохом покривена, кићанке од чохе земљу додириваху. Хатове беху довели пред кнежев стан. Бег који их је довео очекиваше да их Кнез прими. Ну Кнез, појавивши на доксату, викну Турчину:
‘А што ми је паша то послао, шта ће ми та кљусад? Што није паша избацио сто и један топ, да чује тај народ да се стари Курјак вратио у Србију? Не примам ја то, води то Михаилу!’
Турчин се нађе у чуду и одведе коње Кнезу Михаилу, који прими коње и обдари Турчина.
Увече је била велика илуминација, варош је буктала у светлости, изгледаше као да се запалила. Свирачи су свирали, добоши су лупали и песма се разлегаше на све стране.“
