Snovi su svakako deo života mimo naše volje. Bilo da sanjamo dok spavamo ili budni, nemoguće ih je (uvek) ostvariti. Distributer snova nije pod našom kontrolom. Ponekad se igra s nama, pa nas jedno obično buđenje prekine u najlepšem snu. Ili ga prosto zaborav odnese.
Kod nas, u Srbiji, snovi imaju vrlo simbolična i maštovita značenja. Od svih snova, ljudi su ipak najviše opčinjeni onim čuvenim američkim snom, odnosno uverenjem da napredak i uspeh mogu doći kroz naporan rad, u društvu gde vladaju ljudska sloboda, demokratija, jednaka mogućnost za sve u skladu sa sposobnošću i željama pojedinica, a nezavisno od društvenog položaja i rođenjem datih preduslova.
Kako imamo tendencije da “prepisujemo” i mi Srbi poveli smo se za takvim snom. Neki su zapeli zato da rade i rmbače i žive u iščekivanju tog napretka. Neki veruju da demokratija i poštovanje ljudskih prava postoje. Neki da svi imamo jednake šanse, pa ko se kako snađe. Radnici sanjaju te enormno velike obećane plate, mir, stabilnost (i onu noćnu moru, ime mu se ne pomenulo na kraju). Oni na minimalcu sanjaju da pune potrošačku korpu. Vozači sanjaju nove puteve, manje cene goriva i električni auto made in Fiat. Radnici Fiata pak sanjaju da sačuvaju svoj posao, da ih ne izbace na ulicu ili pošalju kojekude. Putnici sanjaju (brze) vozove i manje cene karata. Pešaci sanjaju pešačke prelaze tamo gde im je mesto. Deca sanjaju da idu na ekskurziju koju roditelji imaju para da finansiraju. Vaspitači sanjaju da su prosvetni radnici, 10.000 dinara i koeficijente. Prosvetni radnici sanjaju da ih niko ne vređa. Penzioneri valjda sanjaju nove izbore da biraju po starom (čast izuzecima). Nezaposleni sanjaju posao. Bolesni sanjaju besplatno lečenje dostojno čoveka. Medicinski radnici sanjaju da mogu to da im pruže. I tako dalje.
Od američkog, (ovog puta jave, a ne sna) ne manjka nažalost ovih dana ni materijala za dobar horor film sa svim ovim ubistvima i samoubistvima koja su se dogodila. Samo, na srpski način. Dovijanje u nedostatku oružja, empatije, svesti i savesti izgleda nema granica, baš kao ni detaljno izveštavanje od strane nazovi novinara. Dakle, živimo kao u snu. Sanjamo da ćemo imati za ‘leba i s’leba i da ćemo nekako plaćati račune i o(p)stati ovde. To je srpski san. O snovima državnika nam, funkcionera, političara i onih koji treba da nam obezbede miran san, ne zna se puno. Meni se čini da oni mirno spavaju, prazne glave, jer su sve svoje snove već ostvarili.
