НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА(ВЕЛИМИР РАЈИЋ)

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА(ВЕЛИМИР РАЈИЋ)

Велимир Рајић ( 1879 — 1915) био је српски песник, најпознатији по песмама Завет и На дан њеног венчања.

Рођен је 20. јануара 1879. у Алексинцу. Основну школу, гимназију и филозофски факултет завршио је у Београду. Неко време је радио као наставник у Београдској гимназији, а након тога као чиновник у Народној библиотеци. Велимир Рајић је био праунук чувеног јунака из 2. српског устанка, Танаска Рајића.

Објављивао је радове у листовима: Невен, Ласта, Вијенац и Звезда. О његовој јединој књизи, Песме и проза, чувени

Јован Скерлић написао је следеће: „У овој болној књизи нема ни једне мисли, ни једног осећања које песник није свом душом својом осетио и свим својим бићем проживео. Његов песимизам није оно књижевно развијање једне лаке књижевне теме, но посредно, силно осећање које каткад чини тежак физички утисак.“

Његова песма На дан њеног венчања (у неким издањима под насловима На дан твог венчања и И срушише се лепи снови моји) доживела је неколико музичких обрада, а најпознатија је она коју изводи Звонко Богдан.

Умро је за време 1. светског рата у Горњем Милановцу. Крајем маја 1921. његови остаци, и његове мајке, пренесени су на београдско Ново гробље.

 

                                                                      На Дан Њеног Венчања

И срушише се лепи снови моји,
јер главу твоју венац сад покрива,
крај тебе други пред олтаром стоји —
проста ти била моја љубав жива!

Честит’о сам ти. И ти рече: „Хвала!“…
А да ли знадеш да се у том часу
гранитна зграда мојих идеала
сруши и смрви у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твоме лицу радост се разлива…
И свршено је! Ти си сада жена —
проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог дâ сунце среће да ти сија!
Све што год да почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
кад звоно верне у цркву позива…
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
нек’ мимоиђе њу, и нека падне
на онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
у ком ће земља тело да ми скрива,
чућеш и опет са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!“