У селу Мали Дреновац код Алексинца, живи једна, за наше друштво, необична породица. Мисле, изгледају и облаче се другачије. Живе без струје и нових технологија. Некима су интересантни, док многи на овакав живот гледају с предрасудама. Упознајте Кристофера и Јовану, једине Амише у Србији.
Ништа није тешко, кад човек зна – шта и зашто то жели. Они нису имали дилему. Желели су живот на селу, у складу са вером и природом. Интересантно је да не потичу из породице Амиша, већ су се сами одлучили на такав живот. Кристофер је годинама у Америци живео у амишкој заједници.
„Овде у Малом Дреновцу планирам да живим слично као Амиши у Америци. Чувам овце, имам 40 комада, обрадио сам 15 хектара. Наша вера је хришћанство, жена не сме да сече косу, мора да носи мараму, не може да носи панталоне као мушкарац. Ми немамо иконе, славу, ми само славимо Бога“, објашњава Кристофер Петровић.
Када је дошао у Србију, упознао је Јовану, која тада није знала ништа о таквом начину живота.
„Мислим да је то некако било усађено од малих ногу. Ја сам одувек желела да живим у породици где има пуно деце, да живим на селу, да имам своје коње. Венчали смо се пре четири године, али сам ја пет месеци пре тога кренула дубље да размишљам о свему томе. Некако нисам могла да живим два живота. Требало је да се одлучим или за живот на селу или живот у центру Врњачке Бање. Питала сам се да ли ћу некада желети да се вратим. Само сам пресекла“, каже Јована Петровић.
Неки је осуђују, неки не. Најбитније је, кажу, бити искрен према себи и другима.
Одлика Амиша је да сами доносе одлуку да ли ће остати у заједници или ће можда касније напустити заједницу. На питање како виде будућност своје деце – да ли ће их подржати шта год да одлуче, Кристофер одговара:
„Када деца има 18 година, то је крај. Ја имам 18 година да их учим, после тога је готово“.
Недостаје им заједница, некад су, кажу, помало усамљени. Искушења ће увек бити, па у шали, додају, и Амиши су само људи, па можда и они негде греше.
припремила Ана Маринковић
извор РТС
