Алексиначки бувљак, некада позната и популарна зграда „Тржница“, све је само не место где се може на пријатан и пристојан начин бавити трговином.
Крај је октобра, прохладно време. На самом улазу у зграду осећа се атмосфера која као да поручује: „Немој да улазиш или улазиш на сопствену одговорност.“ Празне, разбацане картонске кутије, прекривене вишемесечном прашином, појачавају утисак запуштености.
Док пролазимо између тезги, примећујемо да је већина њих празна и у очајном стању, затрпана изметом голубова који, под распуклим стакленим кровом, покушавају да украду још који зрак сунца. Продавци, којих је остало тек неколико, негодују и жале се на нељудске услове за рад. Кажу да лети, иако није превише вруће, моле Бога да не падне киша, јер онда лије на све стране, и морају своју робу покривати пластичним најлонима. Зима доноси још горе услове – хладноћу као у гробу, а промаја леди кости. Месечно, кажу, издвајају минимум 28 хиљада динара за дажбине(цена закупа једне тезге је 3600 динара, плус порез држави и књиговодствене услуге), док су услови за рад готово неподношљиви. Нажалост, надлежни су долазили, гледали и проценили да нема довољно средстава за реконструкцију. А очигледно ни за одржавање елементарне хигијене. Тачка је стављена иако тако не би требало да буде.
Посебну пажњу треба обратити на стаклени кров који је у фази распада, и представља претњу по безбедност пролазника, тако да реченица са почетка приче „Немој да улазиш или улазиш на сопствену одговорност“ добија прави смисао.
Подрум је скоро празан, са две-три тезге, исто толико кафаница, а свуда се осећа хладноћа и бруталност бетона. На спрату доминирају празни локали, а неколико је истакнуто на продају. Вишегодишња паучина, мемла и прљавштина стварају непријатан задах који само још више подсећа на заборав. У свему томе, поново наилазимо на голубове, који проналазе некакву, само њима знану удобност у овом запуштеном простору.
Ако се вратимо у прошлост, можемо се сетити да зграда „Тржница“ никада није заиста функционисала. Честе поплаве и лоши услови приморали су људе да беже из ње. Можда она никада није ни требало да буде изграђена, или бар не на овај начин, представљајући тотални промашај у планирању. Али када је већ ту, да ли треба пустити да постане још један симбол заборава и пропадања нашег малог града?
