RADIM U RUDNIKU, ŽIVOT MI NIJE LAK…
Naslov ovog teksta i izložbe početni je stih jedne rok pesme. Preuzet je sa namerom da asocijacija na „ritam jak” podrži slike iz života i rada rudnika koje je Mića Miladinović snimio u toku protekle dve godine.
Jer, dakako, iako dosta udaljen od običnog i mirnog života, ovaj rudarski poseduje sopstvenu ritmiku koja se kreće u rasponu od dramatike rudarskog okna do opuštene atmosfere u sindikalnoj menzi.
Zatvoreni, rekao bih izolovani svet rudara Mića Miladinović otkriva iz pozicije poznavaoca, iznutra iz dubine rudnika i time još jednom potvrđuje činjenicu da se dobre reportaže baziraju na analitičkom pogledu stručnjaka i za fotografiju i za izabranu
temu.
Projekt „Aleksinački rudnici” jedna je od glavnih tema Miladinovićevog rada koju je i bukvalno živeo sa svojim akterima. Ne samo da je upoznao ljude i ambijente već je i silaskom u rudarsko okno udahnuo fotografijama neposrednost i autentične prizore
iz rudarskog poziva.
Ako, pak, s druge strane, razmatramo elemente rudarskog poziva svakako da je neodvojivi deo života rudara, osim rada u oknu i okolina, ambijenti koji su svakodnevno prisutni u njihovom životu.
Upravo na toj tački briljirao je pogled autora ovih fotografija precizno beležeći crno-beli svet rudara koji se nastavlja i izvan rudarskog okna, svet koji je utkan u strukturu čitavog života rudara. Dokumentarna osnova fotografija i realizam uslova u kojima rudarska klasa ovde radi, sama po sebi sadrži elemente ujednačene estetike crno-belog sveta, no svemu tome autor je dao pečat lične poetike znalačkim izborom karakterističnih situacija i prizora.
Ova izložba je, stoga, vredan doprinos fotografiji i poznavanju društvenih okolnosti rada.
Slavko Timotijević
Tekst kataloga sa izložbe u galeriji SKC-a,
februara 1989.
