Problematizovanje postojećih i uvođenje novih medija u umetničkim procesima kao deo tehnološkog napretka, s jedne strane preispituje one jedinstvene umetnosti u kojoj umetničko delo gubi svoju auru u uslovima masovne proizvodnje (V. Benjamin) dok je, u oblasti grafike, posebno u savremeno vreme, donelo, pre svega, razmatranja prirode medija i promena koje je pretrpela u eri računara i digitalne slike.
Utoliko su, naravno to sve bili izazovi i mogućnosti koje su otvarale novine u procesu nastajanja dela kao prilagođavanje i odgovor duhu vremena u kome su se usvajali novi načini umetničkog izražavanja i otvarali novi postupci.
Shvatajući grafiku kao “otvorenu medijsku formu“ (LJ.Ćinkul) zasnovanu na eksperimentu i stalnim istraživanjima koja su proisticala iz direktne povezanosti sa tehnološkim napretkom vremena u kome je nastajala, stvaranje „grafike bez pritiska i otiska“ (B. Karanović) sa svim izazovima i opasnostima koje (su) stoje pred njom, bio je logični sled u doba digitalne tehnologije.
Matija Rajković, pak, u oblast digitalne grafike ulazi ne iz pozicije grafičara, već, slikara i na taj način demonstrira ne samo prevazilaženje granica tradicionalnih tehnika ili slobodno kretanje kroz različite medije, već i otvorenost za novu tehnologiju i proces koji dotadašnja umetnička iskustva usmerava ka digitalnom iskazu.
Tako su i prve digitalne grafike nastale podstaknute fotografijama u kojima je beležio različite teksture i procese propadanja i korozije, jednako kako su tekstura i materija bili predmet interesovanja u slici ili crtežu.
Sa uočenim i tada, osećajem za boju i crtež, uz pomoć računarskih programa oslobađao se zatvorenosti i nametnutih stega konstruisanja i preklapanja različitih oblika kojima je gradio sliku i crtež, i u postupku preinačavanja, dorade, modifikovanja uspevao je da stvara sopstvena likovna značenja u monohromnoj strukturi digitalne slike.
Ono čemu je pristupio kao eksperimentu, postepeno je postalo osnovna preokupacija, i predmet brojnih izlaganja koja su doprinela ne samo ličnoj afirmaciji već i samoj promociji digitalne grafike kao medija.
Otuda i sam naziv izložbe kao popuštanje pritiska može odgovarati upravo i tom novom mediju unutar grafike, ali i slobodnijem pristupu sada ekranu računara, igri u koju se biva uvučen i koja iako kontrolisana nastaje kako bez pritiska olovke ili kista, tako i bez pritiska prese, u procesu digitalne štampe.
No, ako pažnju usmerimo na pojedinačne naslove radova na izložbi, dekompresija ukazuje i na narativnu potku, koja se u svom likovnom iskazu svodi od rasplinutosti rastakanja oblika i fakture do svođenja na jasan simbol, a u semantičkom ukazuje na određeni stav i reakciju na stvarnost.
U savremenim društvima dominantnog tehnološkog razvoja, isprepletanosti globalnog i lokalnog, bremenitim narastajućim pretnjama pogubnim za celo čovečanstvo, terorizam, ekologija, klimatske promene, do lokalnih pitanja i pojedinačnih sudbina, problemi su i teme koje postaju predmet pažnje.
Tokom godina nastajanja one postaju zabeleške svakodnevnog, kao usputne beleške savremenog sveta u kome se smenjuju Utopije, Euforije, Sećanja, Egzodusi, Dijalozi, sa prizorima naizgled idiličnih pejzaža i ličnih preispitivanja kao blago popuštanje pritiska u svetu dramatičnog razvoja društva gde se teži nemogućem uspostavljanju posve privatne sreće (T.Adorno).
Dekompresija: 1. postepeni ili nagli prelaz s visokog na niži vazdušni pritisak (u uređajima za ronjenje, kesonima i sl.); gubitak pritiska vazduha u avionu ili kosmičkoj letelici, usled kvara uređaja ili oštećenja trupa; 2. med. snižavanje preterano visokog pritiska u lobanji ili nekoj telesnoj šupljini hirurškim putem. (Ivan Klajn, Milan Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Novi Sad, 2006.)
Biljana Grković
Matija Rajković – biografija
Rođen 1980. u Beogradu. Diplomirao je na slikarskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu 2003. u klasi profesora Jovana Rakidžića. Postdiplomske studije završio na istom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2009. u klasi profesora Čedomira Vasića.
Član je ULUS–a od 2005. i ULUK-Kruševac od 2011. (jedan je od njegovih osnivača).
Izlaže od 1999. godine, do sada 37 puta samostalno i oko 150 puta grupno. Učestvovao je i na 40 likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu.
Predaje na Akademiji vaspitačko–medicinskih strukovnih studija u Kruševcu od 2010.
