ИЗЛОЖБА ДИГИТАЛНИХ ГРАФИКА „ДЕКОМПРЕСИЈА“

ИЗЛОЖБА ДИГИТАЛНИХ ГРАФИКА „ДЕКОМПРЕСИЈА“

Проблематизовање постојећих и увођење нових медија у уметничким процесима као део технолошког напретка, с једне стране преиспитује оне јединствене уметности у којој уметничко дело губи своју ауру у условима масовне производње (В. Бенјамин) док је, у области графике, посебно у савремено време, донело, пре свега, разматрања природе медија и промена које је претрпела у ери рачунара и дигиталне слике.

Утолико су, наравно то све били изазови и могућности које су отварале новине у процесу настајања дела као прилагођавање и одговор духу времена у коме су се усвајали нови начини уметничког изражавања и отварали нови поступци.

Схватајући графику као “отворену медијску форму“ (Љ.Ћинкул) засновану на експерименту и сталним истраживањима која су проистицала из директне повезаности са технолошким напретком времена у коме је настајала, стварање „графике без притиска и отиска“ (Б. Карановић) са свим изазовима и опасностима које (су) стоје пред њом, био је логични след у доба дигиталне технологије.

Матија Рајковић, пак, у област дигиталне графике улази не из позиције графичара, већ, сликара и на тај начин демонстрира не само превазилажење граница традиционалних техника или слободно кретање кроз различите медије, већ и отвореност за нову технологију и процес који дотадашња уметничка искуства усмерава ка дигиталном исказу.

Тако су и прве дигиталне графике настале подстакнуте фотографијама у којима је бележио различите текстуре и процесе пропадања и корозије, једнако како су текстура и материја били предмет интересовања у слици или цртежу.

Са уоченим и тада, осећајем за боју и цртеж, уз помоћ рачунарских програма ослобађао се затворености и наметнутих стега конструисања и преклапања различитих облика којима је градио слику и цртеж, и у поступку преиначавања, дораде, модификовања успевао је да ствара сопствена ликовна значења у монохромној структури дигиталне слике.

Оно чему је приступио као експерименту, постепено је постало основна преокупација, и предмет бројних излагања која су допринела не само личној афирмацији већ и самој промоцији дигиталне графике као медија.

Отуда и сам назив изложбе као попуштање притиска може одговарати управо и том новом медију унутар графике, али и слободнијем приступу сада екрану рачунара, игри у коју се бива увучен и која иако контролисана настаје како без притиска оловке или киста, тако и без притиска пресе, у процесу дигиталне штампе.

Но, ако пажњу усмеримо на појединачне наслове радова на изложби, декомпресија указује и на наративну потку, која се у свом ликовном исказу своди од расплинутости растакања облика и фактуре до свођења на јасан симбол, а у семантичком указује на одређени став и реакцију на стварност.

У савременим друштвима доминантног технолошког развоја, испреплетаности глобалног и локалног, бременитим нарастајућим претњама погубним за цело човечанство, тероризам, екологија, климатске промене, до локалних питања и појединачних судбина, проблеми су и теме које постају предмет пажње.

Током година настајања оне постају забелешке свакодневног, као успутне белешке савременог света у коме се смењују Утопије, Еуфорије, Сећања, Егзодуси, Дијалози, са призорима наизглед идиличних пејзажа и личних преиспитивања као благо попуштање притиска у свету драматичног развоја друштва где се тежи немогућем успостављању посве приватне среће (Т.Адорно).

Декомпресија: 1. постепени или нагли прелаз с високог на нижи ваздушни притисак (у уређајима за роњење, кесонима и сл.); губитак притиска ваздуха у авиону или космичкој летелици, услед квара уређаја или оштећења трупа; 2. мед. снижавање претерано високог притиска у лобањи или некој телесној шупљини хируршким путем. (Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад, 2006.)
Биљана Грковић

 

Матија Рајковић – биографија

Рођен 1980. у Београду. Дипломирао је на сликарском одсеку Академије уметности у Новом Саду 2003. у класи професора Јована Ракиџића. Постдипломске студије завршио на истом одсеку Факултета ликовних уметности у Београду 2009. у класи професора Чедомира Васића.

Члан је УЛУС–а од 2005. и УЛУК-Крушевац од 2011. (један је од његових оснивача).

Излаже од 1999. године, до сада 37 пута самостално и око 150 пута групно. Учествовао је и на 40 ликовних колонија у земљи и иностранству.

Предаје на Академији васпитачко–медицинских струковних студија у Крушевцу од 2010.