На добре ствари јавност треба стално подсећати са циљем да оне буду препознате од средине. У мору безброј свакојаких информација и опште тежње за забавом веома је важно указати на друштвени значај појединих догађаја и процеса.
О недељној инклузивној представи у алексиначком Дому културе „Људи ово није Италијаˮ и бољем лицу Алексинца које је тада показано смо већ извештавали. Тада су се на сцени нашли полазници Студија глуме ЦКУ и деца са сметњама у развоју. О искуствима на припреми представе и о међусобном дружењу ове деце разговарали смо са некима од учесника.
За поштовање је са колико емоција и формираних ставова су говорили свршени матурант гимназије Јована Маринковић и гимназијалац Алекса Паовић. Неки њихови ставови просто нас старије терају на размишљање и на промену неких наших понашања када је у питању инклузивна проблематика.
Оба наша саговорника су се сложила да је за њих ово било прелепо искуство. Јована мисли да се са оваквим представама треба и даље наставити, јер ова деца то заслужују, а ми бисмо додали и њихови родитељи.
‒ Ова деца су можда чак и превише посебна и имају много више неких лепих вредности, које им можда нисмо дозволили да покажу. Требало би да им дамо више простора ‒ каже Јована, уз напомену да је недељни наступ врло емотивно доживела и ако је на пробама сто пута са колегама прошла комад.
Играње ове представе је за њу нешто посебно и каже да се сва најежила поклањајући се са целом екипом публици. Док нам прича о искуствима показује на неки начин и захвалност што је упознала и стекла неке нове вредности битне за развој личности, а и заједнице.
‒ Прво што сам научила, јесте да они између себе не праве разлику. Колико год мислимо да ми овако између себе не правимо разлику, верујте ми, правимо. Они су ти који су нама показали да не постоје разлике и оно што су они још нама показали, јесте како се воли. Како изгледа једно право другарство – каже наша саговорница уз истицање да све њих иако су мали сматра колегема и сви су једнаки, наводећи Дину као звезду, а и Васу и Нађу, те Огњена.
За њеног колегу Алексу Паовића, Дина је, такође звезда представе, мада признаје да су му ова деца превише драга.
‒ Дина је за мене била најбољи пријатељ. То је девојчица која је у колицима и која је била мој партнер на сцени. Ја сам са њом заједно ишао кроз сцену и она ће да ми остане заувек у срцу ‒ истиче Алекса уз објашњење да је рад на представи био мало дужи, али да је успешно окончан.
Он нам је објаснио зашто између нас и њих не треба да стоји она, оном и слични изрази.
‒ Када ти кажу како ти је било да радиш са „ономˮ децом, ја се увек запитам која су то „онаˮ деца? Ја кажем да смо сви ту исти. Сва деца су иста и нема „оваквеˮ или „онаквеˮ деце, само једноставно они су мало другачији ‒ самоуверено каже Алекса.
Представа је рађена по тексту „Добродошли у Холандијуˮ, ауторке Емили Перл Кингсли, која је иначе и мајка детета са сметњама.
