Душан Дука Јовановић рођен је 1932. у Алексинцу, где је похађао Учитељску школу.
Године 1952. одлази у Параћин, где су му родитељи службовали као учитељи и где се као свршени средњошколац прикључује раду Градског позоришта Параћин.
Са великим успехом игра, а касније и режира у Параћинском позоришту и добитник је значајних награда на Републичком и Савезном фестивалу АП. У сезони 1973/74. прелази у професионални ангажман, у Крушевачко позориште, где ради до пензије 1997. године и у којем је одиграо преко 150 улога и носилац је бројних награда. Остварио је низ запажених улога у представама “Најбољи фудбалер на свету”, “Шума”, “Кидај од своје жене”, “Жак или покорност”, “У мрежи” и Нушић у ‘’Аутобиографији’’, Јовица Јеж у ‘’Николетини Бурсаћу’’ (око 350 извођења) , Ивко у ‘’Ивковој слави’’, Алекса у ‘’Лажи и паралажи’’, Шандебиз-Пош у ‘’Буби у уху’’, кум Света у ‘’Мрешћењу шарана’’, Анта у ‘’Покојнику’’, Кањизарес у ‘’Театру чудеса’’, Киркор у ‘’Проклетој авлији’’и многим другим. Његово тумачење Кир Јање оставило је неизбрисив траг у свету позоришта.
Био је носилац је и националне пензије за изузетне заслуге и допринос позоришном животу Србије.
Последње две деценије живота проводи у родном Алексинцу, где неуморно, волонтерски, ради са аматерима и режира двадесетак представа у Алексиначком аматерском позоришту, Градском позоришту „Театар 91“ и другим продукцијама.
Немогуће је набројати тачан број награда и признања које је добио за свој уметнички рад, као и број његових улога и режија. Најприближније су бројке од око 250 улога и 300 режија.
Године 2012. оживео је у Алексинцу Фестивал првоизведених представа (ПИП), који за циљ има промоцију домаћег драмског текста. Захваљујући његовим бројним познанствима и огромном личном ангажовању, на ПИП-у су гостовали најбољи позоришни ствараоци Србије. Након његове смрти награда за најбољег глумца фестивала понела је име „Дука Јовановић“.
Неуморно је стварао до последњех даха. Премијеру своје последње представе имао је два месеца пре смрти, а писање текста своје последње драме, посвећене 500. рођендану Алексинца, завршио је два дана пре смрти, 2015. године.
