Иако је рођен у Кули у Војводини, Слободан Баланџић никада није имао дилему коме припада. Коријени његове породице дубоко су везани за Црну Гору, из које је његов ђед Гаврило стигао у Војводину током колонизације након Другог свјетског рата.
извор Побједа
Данас, готово осам деценија касније, Слободан је један од најактивнијих чувара црногорског идентитета у Србији, предсједник Удружења Црногораца општине Кула и човјек који годинама организује културне манифестације, едукативне пројекте и окупљања посвећена очувању традиције, историје и идентитета Црногораца у Војводини.
Његова животна прича почиње још прије његовог рођења – оног тренутка када је његов ђед Гаврило, заједно са хиљадама других црногорских породица, након Другог свјетског рата кренуо путем Војводине, носећи са собом само оно најважније: име, коријене, обичаје и неугасиву љубав према земљи из које је отишао.
У равницама Бачке стварали су нови живот, градили куће, заснивали породице и покушавали да својој дјеци обезбиједе сигурнију будућност. Али колико год да су километри били велики, Црна Гора никада није изашла из њихових домова. Живјела је у причама уз породични сто, у пјесмама, славама, успоменама, именима предака и сваком љету када се одлазило „доље“, међу своје.
Тако је одрастао и Слободан – између два свијета. Између војвођанске равнице и црногорског камена. Између свакодневице у Србији и емоције која га је вукла према земљи његових ђедова. Док су друга дјеца распусте проводила на мору или игралиштима, он је љета памтио по селима испод Острога, по причама старих људи, по каменим кућама, мирису земље послије кише и осјећају да тамо, међу тим брдима и планинама, припада нечему много већем од себе.
Његова прича није само прича о поријеклу, већ и о истрајности да се сачува оно што генерације носе у себи – језик, култура, обичаји и осјећај припадности. У времену када, како каже, асимилација све више брише трагове црногорског идентитета у Србији, Слободан не одустаје од борбе да млађе генерације знају ко су, одакле су потекли и зашто је важно чувати своје коријене.
ЦГДИЈАСПОРА: Рођени сте у Војводини, али ваши коријени воде из Црне Горе. Како је почела та породична прича?
Баланџић: Рођен сам у Кули, у Војводини. Ту сам одрастао и ту живим, али моје поријекло је потпуно црногорско. Мој ђед Гаврило дошао је у Војводину током колонизације послије Другог свјетског рата, 1945. и 1946. године, када је спровођена аграрна реформа и када су многе породице из Црне Горе насељаване у Војводину.
Отац је практично дошао у стомаку моје бабе и родио се два мјесеца касније овдје у Војводини. Тако да сам ја друга генерација Црногораца која живи у Србији.
То су била нека тешка времена, али су наши људи тада дошли са огромном жељом да раде и стварају нови живот. Иако су се преселили, Црна Гора никада није изашла из њих.
ЦГДИЈАСПОРА: Из којег краја Црне Горе води поријекло Ваша породица?
Баланџић: По очевој страни поријеклом смо из Пиве. Из Старих Плижина, из крајева који су касније потопљени. Један дио породице остао је у Црној Гори, други је отишао за Београд, а мој ђед је дошао у Војводину. Мајка ми је из Бјелопавлића, из краја испод Острога, из породице Кадовић, из Шобајића. Тако да сам са обје стране потпуно везан за Црну Гору.
Ми смо буквално одрастали између Војводине и Црне Горе. Сваки распуст, свако љето проводили смо код бабе и ђеда у Црној Гори. Одлазили смо на село, обилазили родбину, слушали приче старих људи и тако учили ко смо и одакле долазимо.
ЦГДИЈАСПОРА: Колико су вам родитељи и породица преносили љубав према Црној Гори?
Баланџић: Много. То је било природно. Код нас се увијек причало о Црној Гори, о прецима, историји, традицији и чојству. Ми смо одрастали уз те приче.
Имали смо и посебну везу са црногорском културом и кроз породицу. Мој брат од стрица Веско Баланџић дуго је радио као сниматељ на Телевизији Црне Горе, а сада и његов син Михајло ради исти посао. Стричеви Мирко и Гојко радили су на снимању познате серије „Ђекна још није умрла“. Ми смо као дјеца гледали серију и чекали крај да видимо њихова имена у одјавној шпици. То су неке мале ствари које човјек памти цијелог живота.
ЦГДИЈАСПОРА: Данас сте предсједник Удружења Црногораца општине Кула. Колико је тешко сачувати идентитет Црногораца у Војводини?
Баланџић: Веома тешко. Асимилација је огромна. Ми се годинама боримо да сачувамо идентитет, културу и традицију Црногораца у Србији. Наше Удружење Црногораца општине Кула једно је од најактивнијих у Србији. Организујемо културне догађаје, промоције књига, трибине, путовања, едукативне пројекте и покушавамо да млађим генерацијама приближимо Црну Гору и њену историју.
За тај рад смо 2023. године добили и награду за културу од тадашње Управе за дијаспору Црне Горе, која нам је уручена у Плаву. То нам је много значило јер је неко препознао наш труд.
Али проблем је велики. Број Црногораца у Србији се драстично смањује на сваком попису. У Врбасу је прије десет година било преко 7.000 Црногораца, сада их има око 4.000. У Кули је било око 4.500, сада око 2.000. То довољно говори колико је јака асимилација.
ЦГДИЈАСПОРА: Зашто долази до тога?
Баланџић: Много је разлога. Људи се плаше да се изјасне као Црногорци, неки су под притисцима, неки су прихватили друге идентитете, а велики проблем је и политичка атмосфера. Ми немамо проблем са људима који су аутентични Срби, али имамо проблем са дијелом људи који су поријеклом из Црне Горе, а данас покушавају да негирају црногорски идентитет и буду „већи Срби од Срба“.
То је оно што највише боли. Јер ако су ти ђедови, прадједови и читава породица били Црногорци, не можеш преко ноћи избрисати своје поријекло. Ја увијек кажем – да сам рођен у Њемачкој, не бих био Њемац. Да сам рођен у Аргентини, не бих био Аргентинац. Човјек је оно што су његови коријени, његови преци и његова историја.
ЦГДИЈАСПОРА: Организујете и пројекат „Стазама предака“. О чему се ради?
Баланџић: То је пројекат на који сам посебно поносан. Организујемо едукативна путовања по Црној Гори за дјецу и одрасле из дијаспоре. Обилазимо знаменита мјеста, историјске локалитете и упознајемо људе са историјом Црне Горе. Имамо професора историје који на сваком мјесту одржи предавање. Били смо на Мојковцу, Граховцу, Вучјем долу, Крусима, Царевом Лазу и многим другим мјестима.
Жељели смо да дјеца виде колико су се наши преци борили за слободу и колико је тешко сачувана Црна Гора. Када стојите на тим мјестима и слушате приче о људима који су гинули за камен и груду земље, онда другачије гледате на идентитет и припадност.
Радили смо и документарне емисије о тим путовањима које су веома лијепо прихваћене међу нашим људима.
ЦГДИЈАСПОРА: Колико често долазите у Црну Гору?
Баланџић: Врло често. Некад и десетак или више пута годишње. Ево сада долазимо на обиљежавање Битке на Граховцу, па затим идемо на Цетиње. Кад год могу – долазим. Црна Гора је за мене много више од државе. То је емоција, осјећај припадности и дио идентитета који човјек не може изгубити.
ЦГДИЈАСПОРА: Чиме се бавите у Србији?
Баланџић: Радим као професионални возач, а викендом возим аутобусе за туристичке агенције. Тај посао ми омогућава да организујем активности Дружења Црногораца и да путујем.
Имам срећу да ми директор излази у сусрет када треба да идем у Црну Гору или на неке скупове везане за дијаспору и културу.
ЦГДИЈАСПОРА: Размишљате ли о повратку у Црну Гору?
Слободан Баланџић: Да, озбиљно размишљам. Можда не одмах, али вјерујем да ћу се вратити. Желио бих да моја будућа дјеца одрастају у Црној Гори, а не у Војводини. Овдје је јако тешко сачувати идентитет. Зато вјерујем да је повратак можда најбољи начин да човјек остане оно што јесте.
Имам идеју да покренем етно село или неки туристички пројекат у Црној Гори, вјероватно на Грахову. Већ разговарам са пријатељима и гледам могућности за улагања. Мислим да тај крај има велики потенцијал и да тек треба да се развија.
ЦГДИЈАСПОРА: Шта за вас данас представља Црна Гора?
Баланџић: Представља коријен, идентитет и осјећај дома. Можете живјети било гдје на свијету, али оно што сте понијели из породице и од предака остаје у вама цијелог живота.
Зато се и боримо да сачувамо то код наше дјеце и омладине. Ако ми заборавимо ко смо, онда ће нестати и оно што су наши преци чували генерацијама.
