Петровдански вашар један је од оних догађаја који је обележје нашег града.
Некада је то био спектакл: главном улицом се није могло проћи од тезги, народа који је пристигао од којекуде, музике која је трештала на све стране, разних невиђених чуда и богова, почев од мини зоо вртова до “зида смрти”, разних рингишпила, “балерина”, ауто друма…Па онда увече чувени корзо.
Дечје радости на све стране, у град би дошао и онај ко никад није или бар ретко наврати- право тродневно весеље. Након тога град би утихнуо, а да се вашар преселио у неко друго место казивало би смеће које након њега остане.
Вашар се из главне улице полако преселио поред Моравице, па се тако вашарски простор сужавао, сужавао док се није свео на уличицу покрај Таш-а и стадиона.
Од свега што се некада могло наћи и пазарити, а углавном је то нешто чега за обичних дана није било у продавницама, па чак и по повољнијим ценама, остале су неке најобичније небитне ситнице и – гаће (тј. гаЧе).
Тезги је све мање, цена закупа места све већа, куповна моћ вашарџија све јаднија па и вашар све тужнији. Али, нема одустајања. Три дана је вашарско! Да се зна.
За ту прилику поставе се и мобилни тоалети, непотребно. Зна се где се врши нужда кад је нужно- код тезге, около наоколо зграда, а најчешће у улазима зграда. Уз дрво не може, јер немамо.
Шаблон се још увек поштује: први дан гледање (чега има и нема), други дан питање (јел може јефтиније?) и трећи дан бежање (у тужну реалност да ни за вашар нисмо).
Нама, мало старијима, тих дана се јави носталгија на детињство, на наш тада лепи град, на време када је све некако имало више смисла па и вашарске гужве. До вашара нам баш и није. Вашар живимо- све је на продају углавном испод цене и испод тезге, а проводимо се ко “бос на вашар”.
Па ипак, надамо се да ће и тај свакодневни вашар проћи, иако ће после њега остати много смећа које треба почистити.
Од свега је најважније да нам бар остану гаЧе, да нас не одеру до голе коже (али неће нам помоћи изгледа ни оне кожне).
