Kroz život igramo različite uloge. Možemo biti roditelji, radnici, prijatelji, partneri, vođe, ili bilo koji drugi identitet. Svaka od ovih uloga zahteva različite veštine, a mi se prilagođavamo situacijama kako bismo se najbolje nosili sa svakom od njih.
priredio:Slađan Ristić
Naši sagovornici su životne uloge prijatelja, poslovnih partnera, kumova, preneli na pozorišne daske. Već trideset godina zajedno uspešno igraju na pozorišnoj sceni. Glumačke podele se teško mogu zamisliti bez njih dvojice, svako pozorišno putovanje počinje sa njima. Bojan Cvetković – Diksi i Srđan Stojadinović – Lebi.
AN: Kako ste dobili nadimke?
DIKSI: Kao i svi u danima odrastanja, tražio sam nadimak koji bi mi se najviše svideo, ali mi ništa dobro nije padalo na pamet. Družio sam se sa komšijom koji je bio mali rastom kao i ja, pa su nas po uzoru na ona dva miša iz crtanog filma, zvali Piksi i Diksi.
Zasviđao mi se nadimak Diksi, počeo sam da se potpisujem na sveske, blok za crtanje, pri upoznavanju predstavljao se sa Diksi i tako je nadimak postao deo mog života.
LEBI: Kao klinac sam trenirao fudbal u FK „Napredak“. Pre svakog treninga sam jeo po tri osmine bureka. Trener je to primetio, bilo mu je čudno, a ja pun sebe mu rekao da mogu da pojedem celu tepsiju bureka i da treniram. Trener mi je rekao da ako to uradim biću uvek u prvoj postavi tima. Pojeo sam sve, doduše sa malo muke, i trener je održao obećanje, igrao sam u prvom timu. Trener me je prozvao Lebaroš zbog te količine bureka koju sam pojeo. Kada smo igrali utakmice na strani svi su me pitali jesam li ja Mađar jer su mislili da mi je Lebaroš prezime.Da ne bi dolazilo do zabune drugari mi skrate nadimak na Lebi.
AN: Rođeni ste u Aleksincu?
DIKSI: Da, rođeni Aleksinčanin, od prvog do četvrtog išao u OŠ „Aca Milojević“, od petog do osmog u OŠ „Ljupče Nikolić“, usmereno obrazovanje u OVO „25. maj“, a druge dve godine završio u Veterinarskoj školi u Leskovcu.
Onda je došla vojska, a posle vojske i razni poslovi. Radnu karijeru sam započeo u kafiću „Korzo“ prodavajući palačinke, a potom sam prešao u kafić „Fontana“ gde sam radio kao konobar.
LEBI: Takođe rođeni Aleksinčanin, išao u OŠ „Ljupče Nikolić“, posle toga u Aleksinačku gimnaziju i na kraju jednu godinu u Leskovcu, Hemijsko – tekstilnu, odsek dizajn, da bih posle prve godine otišao u vojsku. Posle vojske sam imao razne radne avanture, od konobarisanja u „Bašti“ kod fontane, rada u hladnjači, sezonskih poslova, prodaje sladoleda, itd.
AN: Malo ljudi zna da ste radili u radiju.
DIKSI: Radio sam u radiju četiri godine, to je bio jedan od najlepših poslova koje sam radio. Okružen muzikom, dragim kolegama, uveseljavaš ljude, šta ćeš lepše od toga. Zadnjih sedamnaest godina radim u Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu i kada zatreba po projektu u gradskom pozorištu „Teatar 91“.
LEBI: Taj posao pamtim kao jedno izvanredno druženje. Na čelu sa pokojnim Ivom Sekulovićem, to je bila ekipa mladih ljudi koji su ovom gradu hteli da donesu nešto novo. Imali smo odrešene ruke, radili puno i to je bilo primećeno kod publike, imali smo dosta slušalaca. Zadnjih dvadeset sedam godina sam u Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu.
AN: Kada pozorište ulazi u vaš život?
DIKSI: Sa četrnaest godina. Prva predstava u kojoj sam igrao bila je „Hasanaginica“, koju je režirao Dragiša Popović, poznatiji kao Bobi Prekovački. Tu sam igrao srednjeg sina Hasan age. Još uvek pamtim tu prvu repliku: Mámo, mámo, neko ide, mora biti Bábo. Toliko sam se Bába uželio, to mi niko poverovat’ neće.
LEBI: U četvrtom razredu sam za oproštajnu priredbu dobio glavnu ulogu u predstavi i morao da naučim tekst koji je imao oko petnaest stranica i to u stihu. Nikada nisam voleo da učim pesmice napamet ali sam tekst odlično savladao, to mi se tada zasviđalo i počeo sam da posećujem dramske sekcije. Ta ljubav me je pratila kroz celo školovanje. Posle dolaska iz vojske, na nagovor Diksija, upao sam kao zamena u predstavu „Kosovo duša Srbinova“ i od tada je sve krenulo.
AN: Koliko je uloga do sada iza vas?
DIKSI: Ukupno do sada imam 68 premijera, računajući tu i predstave za decu koje sam ja režirao. Od tog broja 95% su predstave u kojima igra i Lebi.
LEBI: Nemam baš tačan broj, ali recimo oko devedeset premijera i oko hiljadu izvođenja repriza.
AN: Pomenuli ste režiju predstava. Kako ste se odlučili da se oprobate u tome?
DIKSI: Na predlog tadašnje direktorke Milene Rašić, Lebi i ja smo režirali novogodišnju predstavu. Već sledeće godine on je odustao od tog posla. Zadnjih desetak godina se bavim i time. Želeo bih da se oprobam i u nekoj celovečernjoj predstavi, omladinskoj predstavi, tako reći u nečemu ozbiljnijem, mada i novogodišnje predstave za decu imaju svoju težinu.
LEBI: Ne pronalazim sebe u tome. U školici glume sam sa decom odradio dve-tri predstave i jedva sam „preživeo“ taj period. Odlučio sam da ipak budem samo glumac
AN: Kako je raditi sa Lebijem, a kako sa Diksijem?
DIKSI: Pa kako je raditi sa čovekom koga neizmerno volim, s kim se odlično razumem na pozornici, kumovi smo, trideset godina smo na sceni. Eto, to je odgovor.
LEBI: Zahvaljujuči Diksiju sam došao u pozorište, zajedno smo trideset godina, imamo i volje i snage da igramo, dopunjujemo se. Lako mi je da radim sa njim jer imamo toliko zajedničkih predstava iza nas. Ima puno situacija i problema ali jedan drugog uvek „čupamo“. Postoji velika sigurnost na sceni kad smo zajedno, jer znam da će mi uvek priskočiti u pomoć.
AN: Koliko je bilo pozorišnih nagrada do sada?
DIKSI: Što se nagrada tiče nisam vodio evidenciju, ali ne zato što mi ne znače. U našem ansamblu su svi ko jedan, bilo ko da dobije nagradu to je nagrada za sve nas.
LEBI: Bilo je desetak nagrada, sve su mi drage ali mi je najveća nagrada što mogu da se družim sa kolegama glumcima, da putujemo. To je nešto što nema cenu.
AN: U kojim ste se žanrovima oprobali i u čemu ste najbolji?
DIKSI: Radio sam i ozbiljnije predstave ali najbolje mi leže komedije. Mnogo je teže ljude nasmejati nego rasplakati, tako da idemo tim težim putem i mislim da mi to odlično radimo.
LEBI: Oprobao sam se u svim žanrovima. Sebe smatram dobrim komičarem, a dramskih uloga je bilo malo da bih mogao da donesem neki određen sud.
AN: Postoje li neke uloge koje bi ste voleli da u budućnosti odigrate?
DIKSI: Nemam neku posebnu želju što se tiče pozorišta, ali bih voleo neku naslovnu ulogu u filmu.
LEBI: Voleo bih da probam nešto što do sada nisam, da dokažem i sebi i drugima da mogu da igram i neke ozbiljne dramske uloge a ne samo komedije.
AN: Današnjem vremenu hiperprodukcije filmova i serija ni vi niste odoleli. Kako ste se tu snašli?
DIKSI: Ljudi koji su bili oko mene tokom snimanja govorili su da me hoće kamera. Od visoko budžetskih projekata snimao sam u serijama: Urgentni centar, Vreme smrti, Crna svadba i Crveni mesec. Od nisko budžetnih ili bez budžetnih projekata(smeh) radio sam seriju „Mozaik“, nešto kao srpski Dosije iks, film „Čekaj me i vratiću se“, film o Nikoli Tesli, seriju „Bapske priče“, po motivima pokojnog Bogoljuba Mitića Đoše. Kolega Saša Stanković i ja smo došli na ideju i snimili pilot epizodu serije „Nije to što misliš“. U pitanju je komedija koja se dešava u Aleksincu. Nažalost, i tu je novac prepreka.
LEBI: Snašao sam se tu isto kao i u rediteljskim vodama. Ja sam ipak za živu igru, za pozorište, koje mi je prva ljubav. Nisam se libio da probam, to je lepo iskustvo, stekao sam nove prijatelje.
AN: Ko vam je bio od najveće pomoći da se snađete u pozorišnom svetu?
DIKSI: Svaki reditelj s kim smo radili je doprineo tome na svoj način. Miodrag Dinulović, Mila Dinulović, Ivan Klemenc, Miša Vukobratović, Duka Jovanović, Ljubomir Ubavkić Pendula.
LEBI: Osim Diksija koji je stalno bio uz mene moram pomenuti Milu i Miška Dinulovića, Juga Radivojevića, Branka Popovića, Ivana Jagodića, Duku Jovanovića, koji je obeležio dobar deo našeg pozorišnog života. Da nekog ne zaboravim, dosta je profesionalnih reditelja od kojih smo mnogo toga naučili. S ove distance mogu reći da smo imali puno sreće da kao amateri radimo sa toliko profesionalaca.
AN: Šta vam je bilo najzahtevnije da odigrate?
DIKSI: Branko Bezdan u predstavi „Doktor Šuster“ i Mitke iz „Koštane“. Imao sam ogromnu tremu kako ću doneti lik Mitketa, a pre mene su ga igrali čuveni Dragan Stanković iz Vranja, Ciga Jeremić, Ljuba Tadić. Međutim, uz pomoć Duke Jovanovića, sa kojim sam imao čak i individualne probe, mislim da sam odigrao na pravi način.
LEBI: Najteža mi je bila uloga u predstavi „Uhvaćen u mrežu“. Predstava sa toliko zapleta, preokreta, da sam u jednom trenutku posumnjao da ću moći to da iznesem na pravi način. Bilo je puno brzih promena a ja volim da improvizujem, što ne ide jedno s drugim. Uz pomoć kolega sve je prošlo kako treba.
AN: Da nije bilo pozorišta kako bi izgledao vaš život?
DIKSI: Možda bih bio veterinar ili vozač šlepera. Ja kamione obožavam još iz vojske.
LEBI: Ne znam gde bi me put odveo, bio sam nestašno dete. Voleo sam sport, košarku, fudbal, karate, odbojku pa bih možda krenuo i tim putem. Posle jedne predstave u Prištinskom pozorištu sam dobio ponudu za stipendiju na Prištinskoj akademiji. Pošto sam živeo sam sa majkom, nisam hteo da je ostavim tako da sam odbio ponudu. Kasnije sam dobio posao u Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu i to je to.
AN: Savet mladima koji bi krenuli putem pozorišta?
DIKSI: Ako se prihvate nečega neka idu hrabro, sve će doći na svoje mesto iako je život pun uspona i padova. Ako imaju talenta za glumu neka upišu FDU, ja se sada kajem što to nisam uradio.
LEBI: Jednostavno da slušaju svoje srce i prate svoje želje jer će samo tako uspeti. Iza svakog talenta stoji puno rada koji donosi rezultate. Moramo da težimo da ono što radimo, radimo najbolje što možemo.
Čekamo da se nekom novom prilikom pozorišna zavesa ponovo podigne, da prigušeno svetlo pređe u potpuni mrak, da naša dva životna i pozorišna prijatelja zaigraju na daskama gde se rađaju emocije, gde se priče prenose rečima, pokretom i muzikom. Dok čekamo trenutak kad će stati pred svetlo i postati deo priče, poželimo im dobro zdravlje i sreću.
