Снови су свакако део живота мимо наше воље. Било да сањамо док спавамо или будни, немогуће их је (увек) остварити. Дистрибутер снова није под нашом контролом. Понекад се игра с нама, па нас једно обично буђење прекине у најлепшем сну. Или га просто заборав однесе.
Код нас, у Србији, снови имају врло симболична и маштовита значења. Од свих снова, људи су ипак највише опчињени оним чувеним америчким сном, односно уверењем да напредак и успех могу доћи кроз напоран рад, у друштву где владају људска слобода, демократија, једнака могућност за све у складу са способношћу и жељама појединица, а независно од друштвеног положаја и рођењем датих предуслова.
Како имамо тенденције да “преписујемо” и ми Срби повели смо се за таквим сном. Неки су запели зато да раде и рмбаче и живе у ишчекивању тог напретка. Неки верују да демократија и поштовање људских права постоје. Неки да сви имамо једнаке шансе, па ко се како снађе. Радници сањају те енормно велике обећане плате, мир, стабилност (и ону ноћну мору, име му се не поменуло на крају). Они на минималцу сањају да пуне потрошачку корпу. Возачи сањају нове путеве, мање цене горива и електрични ауто маде ин Фиат. Радници Фиата пак сањају да сачувају свој посао, да их не избаце на улицу или пошаљу којекуде. Путници сањају (брзе) возове и мање цене карата. Пешаци сањају пешачке прелазе тамо где им је место. Деца сањају да иду на екскурзију коју родитељи имају пара да финансирају. Васпитачи сањају да су просветни радници, 10.000 динара и коефицијенте. Просветни радници сањају да их нико не вређа. Пензионери ваљда сањају нове изборе да бирају по старом (част изузецима). Незапослени сањају посао. Болесни сањају бесплатно лечење достојно човека. Медицински радници сањају да могу то да им пруже. И тако даље.
Од америчког, (овог пута јаве, а не сна) не мањка нажалост ових дана ни материјала за добар хорор филм са свим овим убиствима и самоубиствима која су се догодила. Само, на српски начин. Довијање у недостатку оружја, емпатије, свести и савести изгледа нема граница, баш као ни детаљно извештавање од стране назови новинара. Дакле, живимо као у сну. Сањамо да ћемо имати за ‘леба и с’леба и да ћемо некако плаћати рачуне и о(п)стати овде. То је српски сан. О сновима државника нам, функционера, политичара и оних који треба да нам обезбеде миран сан, не зна се пуно. Мени се чини да они мирно спавају, празне главе, јер су све своје снове већ остварили.
