Dvadeset prvi vek smo nekako svi zamišljali futuristički u smislu raznih tehnoloških inovacija koje će nam poboljšati život, kao doba u kojem će ljudi putovati turistički po svemiru, u kojem ćemo živeti nestvarni život iz naučnofantastičnih filmova…Neće biti oskudevanja u bilo kom obliku, a naročito ne oskudevanja u ljudskosti. Sve sjajno, bajno u životu beyond 2000.
Lepo smo zamišljali, ali pošto smo duboko zagazili u 21.vek i pošto sagledamo realnu sliku, trebalo bi možda da se zabrinemo da koračamo unazad kroz vreme? Ili, da nije trebalo počev od 21.veka, računati vreme unazad, kao pre nove ere. Dok ne udarimo u neku nultu tačku, pa da onda krenemo ispočetka.
Do nedavno smo učili da peremo ruke. Verovatno ćemo, ako se nastavi farsa sa majmunskim boginjama, učiti i da se češemo. Učili smo kako da nam usta vazda budu zatvorena maskom. Učili smo da se ne rukujemo, ne grlimo, ne ljubimo.
Došlo je na red i učenje da se ne kupamo. Pa onda će biti i kako da vidimo u mraku,mada to neće biti problem jer se većina i po danu i na svetlu pravi da ne vidi istinu. Deca će učiti uz svetlost sveća, jer neće biti struje. U školu će ići pešaka ili zaprežnim kolima, jer je gorivo em skupo, em je pitanje do kada će potrajati…
Nove generacije će odrastati bez mleka, a i za vodu se neki teško snalaze. Učićemo kako da se grejemo na vatri koju ćemo paliti kresanjem kamena o kamen, a taman će nam toliko biti toplo koliko te iskrice traju. I tako redom, od učenja kako da peremo ruke, doći ćemo i do toga da naučimo kako da peremo NA ruke.
Za sušenje neće biti problema, jer nadam se da se nisu dosetili i sunce da ugase. Mada… U 21.veku, svašta smo nešto naučili o prošlosti. Iz prošlosti izgleda nismo naučili ništa.
Loši smo đaci, ali ćemo ostati upamćeni kao odličan primer budućim generacijama, kako smo sve ovo dozvolili.
Pitanje je: imamo li mi tu nultu tačku, koja će nas resetovati na početak vremena? Ili nas prosto inercija, bez ikakve sile otpora, vodi pravo u epicentar haosa?
Razmišljajte o tome dok perete na ruke.
