Јутрос смо забележили једну фотографију која показује наш однос према јавној имовини. У просторијама где је некад била смештена редакција новинске куће „Реч радника”, а касније и део музичке школе, у Улици Душана Тривунца, разваљена врата која никога нису много узнемирила. Неки грађани су нам рекли да су приметили да су врата била ошкринута и јуче, али да нису знали да ли ту неко изводи радове или се реч о обијању.
извор Алпрес
Док смо ми то сликали са тротоара, наишао је директор алексиначког јавног предузећа коме смо предочили ситуацију, мада се правдао да то није у његовој надлежности и да би неко из локалне власти требало да реагује и установи о чему се ради. Судећи по нашим сазнањима, будући да се код ових просторија у току дана појавила полиција и људи из Општинске управе, очигледно је да је директор обавестио кога треба.
Ипак остаје горко питање како то да су ово, највероватније обијање, приметили људи који живе ван Алексинац, а да нико није реаговао из самог града, иако се реч о прометној улици. Или нас, у борби за опстанак у савременом свету који личи на џунглу, не интересује ништа што није у нашем двориштву и власништву? А јавну имовину одавно не схватамо као имовину заједнице. Нисмо успели да сачувамо „Реч радника”, а очито упитно је шта ће бити и са просторијама где је некад била ова редакција.
