Утврђена је ничија кривица. Након скоро четири месеца. Одмах да нагласим- и да се утврди ко сноси одговорност и да се тај неко санкционише најстроже, изгубљено се не може вратити.
Да је изгубљено време, надокнадило би се већ некако. Да је изгубљен новац и он би се зарадио. Да је изгубљено дугме, већ би се заборавило на њега. Али, како се носити са изгубљеним животом?
Ја, као неко ко је само једног од њих познавао, огорчена сам. А како ли је тек њиховим најближима! Покушаћу некако да вам дочарам…
Ако можете да замислите човека који се свакога дана појављује на вашим вратима са осмехом и раздрагано вас културно поздравља, грли своју дечицу и шали се са свима које успут сретне. Притом, ви немате појма да ли је он претходну ноћ провео под земљом, са налогом који радни задатак треба да обави, нити да ли му је то тешко пало, нити да ли се боји за свој живот…
Ако можете да замислите човека који први слободан викенд дође у двориште школе, да би направио деци гусеницу од гума и развеселио их тим изненађењем. Притом, ви немате појма да му је земље и тешких алатки можда преко главе, јер је сваког претходног дана по мрклом мраку 8 сати провео на послу, обављајући га како би одгајао своју децу…
Ако можете да замислите једно јутро, када вам само јаве да таквог човека нема. Притом, ви знате колико ће његова деца патити за њим и знате да је морао бити ту на том месту у то радно време…
Ако можете да замислите једне радознале очи које чекају да се тата врати и да замислите тај тужни дан, све те сузе, јауке и једну непрегледну колону људи који скрхани шапућу о свему оном племенитом што је његова душа била и чинила. Притом, ви не знате зашто се то десило ни како ни због кога, али знате да човека више нема…
Ако можете да замислите, онда замислите сву осморицу људи којих нема и сво дванаесторо деце који више немају очеве и супруге које немају мужеве и родитеље који немају синове…
Притом, замислите и како с трубачима неко тог дана слави и како је након скоро 4 месеца утврђена ничија кривица. Ни несрећан случај ни судбина не могу бити оправдање за овај немили догађај, јер нико од њих није тамо био случајно нити је својевољно изазивао судбину.
А људи нема и осмеха им нема и ничега више нема, сем слика и сећања да су некад били и какви су били и размишљања о томе какви су могли бити, само да су могли да бирају да те ноћи не оду на посао. Знате, то једино њихова кривица није, али они никада неће имати прилике да се огласе, да објасне, да докажу…
Надам се да ће породице имати снаге да, поред све муке и туге која их је задесила, издрже и ово.
Да сутрадан нека нова трећа смена не доживи исто, јер би онда ова “ничија кривица” била неопростиви грех који је овој осморици мученика почињен постхумно.
