U savremenom svetu, gde svi jure i žure za nekim i nečim, dekupaž je jedna od oaza spokoja, kreativnosti, pažnje prema detaljima, umetnost koja nas podseća i pokazuje da svaki predmet ima svoju priču koja kroz maštovitost može oživeti na različite načine.
priredio: Slađan Ristić
Dekupaž je umetnička tehnika koja ima dugu, bogatu i zanimljivu istoriju. Reč dekupaž potiče od francuske reči „découper”,što znači „izrezati“ ili „iseći“. Prvi put se razvila u Francuskoj tokom 17. veka kao način da se ukrase nameštaj i predmeti za dom.
Posebno popularan je postao u 18. veku u Evropi, a procvat doživeo tokom viktorijanske ere u 19. veku. Tokom 20. veka dekupaž je postao popularna tehnika za umetnike i zanatlije širom sveta.
Kroz različite tehnike, materijale i motive danas se mogu stvoriti personalizovani i kreativni projekti.
U svom domu, u blago i prijatno osvetljenom kutku, Jasmina Vrtačnik, učiteljica u OŠ „Ljupče Nikolić“, već dugi niz godina se bavi dekupažom.
Pedagošku akademiju je završila u Aleksincu a Učiteljski fakultet u Vranju. Radila je u specijalnoj školi „Smeh i suza“ u Aleksincu, zatim u osnovnim školama u Loćiki i Šuriću, a sada u OŠ „Ljupče Nikolić“. Na životni put izvela je oko dvesta dece.
AN: Kada je počelo vaše interesovanje za dekupaž?
JASMINA: Sa dekupažom sam se susrela na Fejsbuku, pre sedam godina, na letnjem raspustu. Postoje žene koje su organizovale Fejsbuk grupe i sve što je interesantno o dekupažu sakupile na jednom mestu. Pratila sam, čitala, gledala puno tutorijala. Vežbala sam dosta dugo i učila. Sreća u svemu tome što sam u blizini imala majstora, Aleksandra Nikolića, vatrogasca,koji se bavio i stolarskim zanatom. On mi je obezbeđivao repromaterijal za rad. Saradnja sa njim je bila odlična. U početku sam radila samo sa salvetama a onda sam preko interneta stupila u kontakt sa Jelenom Maksimović Šmit iz Beograda koja drži radionice o dekupažu. Krenula sam na radionice, odlazila često za Beograd i zahvaljujući njoj došla do ovog stepena znanja.
AN: Da li je za vas dekupaž umetnost ili hobi?
JASMINA: Ne mogu da kažem za sebe da sam umetnik, više je to hobi, vid relaksacije jer sam od malih nogu mnogo toga radila rukama.
Sestra i ja smo još od osnovne škole počele da pravimo nakit od glinamola. Moram da pomenem Anđelku Trajković,našu sugrađanku, slikarku koja sada živi u Pančevu, jednu vrlo kreativnu ženu od koje smo sestra i ja puno naučile.
Posle toga, dok sam studirala,sestra je šila i plela a ja sam plela korpe i pravila aranžmane od suvog cveća. Uvek sam nešto rukama stvarala i sada je dekupaž moja glavna preokupacija.
AN: Kako se danas snalazite za repromaterijal?
JASMINA: U Srbiji ima nekoliko majstora koji rade repromaterijal za dekupaž. Ovde, u lokalu, sarađujem sa Nebojšom Simićem a za neke zahtevnije stvari sa Slobodanom Simićem iz Ruda. Moram takođe pomenuti Ljubicu Dimitrijević Aranđelović, sa kojom puno sarađujem. Repromaterijal naručujemo zajedno i uvek smo podrška jedna drugoj.
AN: Da li radite reparacije predmeta dekupažom?
JASMINA: Reparacije i restauracije vrlo retko radim, recimo neki nameštaj sam radila za sebe, za takve poduhvate je potrebna radionica i dosta alata, to je poseban vid dekupaža i vrlo je zahtevan.
Uglavnom radim poslužavnike i kutije. U zavisnosti od veličine i potrebnih detalja, ukrasni predmet može da se uradi za jedan do četiri-pet dana. Radim po narudžbini, i to je uglavnom sve personalizovano, tj. moram da znam nešto o osobi kojoj radim, kojim povodom i to mi onda daje posebnu dozu kreativnosti. Jedan od takvih primera je kutija o Hariju Poteru za jednu devojčicu.
AN: Ima li dosta posla?
JASMINA: Narudžbina ima dosta, uglavnom lokalno,ali ima i nekih predmeta koji su otišli u inostranstvo, u Evropu i Ameriku.
Treba napomenuti da radim na slici ali i trodimenzionalni dekupaž. Koristim akrilne boje, koje su na bazi vode, lakove takođe, a za trodimenzionalne predmete koristim razne mase, neke kupujem a neke pravim sama.
AN: Poznate su vaše školske radionice dekupaža.
JASMINA: Trudim se da prenesem deci svoje znanje o dekupažu, održavam radionice sa decom i roditeljima, naravno u nekom jednostavnijem obliku, trudim se da svakoj generaciji dece prenesem male tajne dekupaža. Radionice su bile posećene i vrlo zanimljive.
Za svaki humanitarni bazar koji organizuje naša škola pravimo ukrasne predmete i to je poseban doživljaj za decu.
Dok napuštamo dom Jasne Vrtačnik, gledajući predmete koji nas posmatraju sa zidova, polica i komoda, ne možemo da se otmemo utisku da su to, i pored skromnosti naše domaćice, umetnička dela koja nas podsećaju da je lepota svuda oko nas.
