Подаци Министарства унутрашњих послова са акције ROADPOL-a нису само сува статистичка маска – они представљају оштро огледало у којем се огледа поражавајући ниво друштвене неодговорности на српским друмовима.
Чињеница да је за свега седам дана откривено више од 43.800 прекршаја прекорачења брзине и да је из саобраћаја искључено чак 1.000 пијаних и 64 дрогирана возача открива дубоку кризу свести и потпуно одсуство елементарне емпатије према другим учесницима у саобраћају.
Илузија „вештине“ и банализација брзине
Податак да је готово половина саобраћајних незгода са погинулима последица неприлагођене брзине као да не допире до свести просечног возача. На нашим пустим и преоптерећеним деоницама влада опасна заблуда да прописи важе за „неке друге“, док се сопствена брзина правда наводном добром проценом и врхунским возачким умећем.
Посебно забрињавајући податак из акције јесте да је 5.267 прекршаја брзине откривено у зонама пешачких прелаза. То више није само питање непоштовања закона, већ акт директног насиља над рањивим категоријама становништва – пешацима, децом и старима, који би у зонама школе и пешачких зона морали бити потпуно заштићени. Возач који јури поред пешачког прелаза не показује само несавесност, већ потпуни цинизам и мањак основне културе.
Вожња под дејством алкохола и дроге: Свесно преузимање убилачког ризика
Чињеница да је за само недељу дана заустављено хиљаду возача под дејством алкохола и десетине под дејством психоактивних супстанци потврђује да је сео за волан у алкохолисаном стању постао друштвено прећутано „нормално“ понашање за многе.
-
Летњи контекст и опуштање: Оваква статистичка експлозија девијација демантује сваку оправданост. Сести за волан у алкохолисаном стању значи свесно претворити возило у смртоносно оружје.
-
Одсуство страха од санкција: То што се хиљаде људи и даље усуђују да управљају аутомобилом под дејством деструктивних супстанци показује да казне, ма колико формално биле повећаване, не успевају да произведу онај кључни психолошки утицај – страх од губитка живота и уништавања туђих судбина.
Закључак
Ови подаци нас опомињу да проблеме у саобраћају не стварају само лоши путеви или недостатак сигнализације, већ хронични мањак савести и личне одговорности. Док год се прекорачење брзине буде доживљавало као „мали прекршај“, а вожња у алкохолисаном стању као „несташлук“, наше уличне траке ће остајати места страха, а не простори безбедне мобилности. Промена овог стања не захтева само оштрију полицијску патролу, већ радикални рез у свести сваког појединца који држи волан у рукама.
