Кажу да Македонија има срце које пружа свима, а они који су се ових дана нашли у Скопљу, поново су осетили тај најтоплији загрљај. Традиционална манифестација „Во спoмен на нашите пријатели“ у организацији домаћина из Железничарског КУД „Владо Тасевски“ претворила се у истински празник песме, игре и заједништва, подсећајући нас зашто се људи са ових простора тако лако препознају – спаја их иста љубав према традицији и чврст стисак руке у колу.
извор Алпрес
Да се поиграмо речима, „краљеви игре“ из Краљева код Алексинца (КУД „Пантелеј“), још једном су показали зашто уметност не познаје границе.
Заигравши раме уз раме са ансамблима из региона (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија), ови млади чувари баштине одржали су лекцију из сценског мајсторства, али и нечег много важнијег – искреног пријатељства. Како је то објаснио Јово Мартиновић из Црне Горе:
– Да. Пријатељство које морамо да чувамо, да његујемо, да… да се познамо једнога дана, да… да ширимо то, да кажу, та братства и јединства. Сјећате се некад, ово је била екс-Југославија па смо се сви дружили…
На то је подсетила и заједничка песма младих из Тешња са Краљевчанима, који су их аутобусом довезли до хотела.
Оно што је почело као званични наступ на фестивалској сцени, брзо је прерасло у спонтано уметничко препознавање. Јово Мартиновић, уметнички руководилац Културног центра „Стара Будва“, није крио одушевљење наступом ансамбла из околине Алексинца.
– Мене је то стварно фасцинирало. Обожавам српске, шумадијске игре. Оне имају ту специфичну њежност, борбу, интензитет корака, па онај фини прелаз у глуму… Све оно што чини једну праву кореографију. Заиста су одлични, чиста петка са плусом (5+) – истакао је Мартиновић.
Младен Милошевић, уметнички руководилац КУД „Пантелеј“, са скромношћу правог уметника прихватио је ове комплименте, наглашавајући да иза свега стоји огроман рад и тежња да се група издигне изнад класичних аматерских оквира. Како и сам каже, циљ је стварање једне велике фамилије кроз игру, али и стална размена искустава – управо онаква каква се родила из овог сусрета.
Традиција је „кул“: На испиту код уметничких руководилаца
У спонтаном разговору два уметничка лидера, отворила се прича о томе шта заправо значи водити један ансамбл данас. Обојица су се усагласила да је посао уметничког руководиоца далеко шири и комплекснији од самог постављања корака.
Мартиновић, иако са педесет година живота и деценијама искуства, истиче да је кореографија недокучива тајна и да човек учи док је жив.
– Морате имати нешто своје, изворно и традиционално, а не копирано од других. За то су потребни семинари, истраживање и константан рад.
Младен се надовезао на ову тезу, објашњавајући да је уметничко вођство заправо креирање комплетног стила, препознавање душе сопствене групе и утискивање личног печата у сваки наступ.
– Ми сарађујемо са еминентним кореографима, али руководилац је тај који зна своју групу у душу и даје јој ону посебну чар и драж – закључује Младен.
Пао је договор: Црна Гора и југ Србије заједно у колу
Ко каже да традиција не може бити модерна и потпуно кул? Ова манифестација била је права лекција из дипломатије срца. Очување традиције није само чување старих обичаја, то је чување наше душе и грађење најлепших мостова међу људима.
А један нови мост управо је изграђен на релацији Будва – Алексинац. Размењени су бројеви телефона, пала су обећања, а како кроз смех кажу уметнички руководиоци – шансе за заједнички фолклорни сусрет и преплитање црногорског ора и јужњачког мелоса су преко 99 одсто! Наредно гостовање је већ договорено, и Краљевчани му се радују: 27. новембра Сарајево, БиХ.
Док чекамо да се краљевачка уметничка магија пресели на јадранску обалу или крај Миљацке, Скопље остаје записано као место где је коло још једном доказало да је најчвршћа спона међу људима региона. У општини Алексинац успешно ради неколико културно-уметничких друштава те ова прича може бити подстицајна свима.
Аутор текста: Власта Н. Ценић
