Pas je, kažu, čovekov najbolji prijatelj. Čovek je teško prijatelj i drugom čoveku u današnje vreme, a tek psu. Duševalja, ima ljudi koji ljubav prema psima iskazuju svojim delima, baš kao što to čine i prema ljudima i ostalim živim bićima. Ima i onih kojima je pas statusni simbol ili ukras. Ima i ljudi koji se boje pasa (s razlogom ili bez), ali i onih koji ih baš, baš ne vole. Ovo huljenje na nedužne pse, podstaklo me je da vam ispričam nešto.
Odrasla sam sa Mikijem. Moj Miki bio je rase DODŽ- Domaća Obična Džukela ili mešanac, možda i nešto treće, jer se u pasmine baš i ne razumem, ako ćemo pošteno. Mogao je da bude bilo šta – svakako bih ga i dalje volela.
Kao štene moji roditelji su ga doneli u dvorište. Tu je dobio svoju kućicu i sve što mu treba za lagodan pseći život. Žućkast, malenog rasta, čupav, po potrebi umiljat ali i “narogušen i ljut sav”. U naš sokak niko nepoznat nije ušao, a da Miki gromoglasno, poput alarma, nije obavestio komšije da se “nepoznata persona kreće ulicom”.
Takođe, sve poznate veselo je pozdravljao i nikad nikoga nije pojeo, glocnuo makar, grebnuo i sl. Držali smo ga i na lancu (sad će paljba, osećam), ali je i šetao dvorištem i ulicom.
Jednom su ga neki dečaci toliko isprovocirali da je od lajanja pao u nesvest. A ja zajedno s njim, od straha da ću ga izgubiti. Meni je došlo tad da ih lično ujedem.
Elem, Miki je svedočio odrastanju sve dece iz ulice. Bez ogrlice, bez čipa, bez odelceta, bez razloga je bio voljen. Čitavih 9 godina. A onda se preselio u pseći raj. Posle toga, nikada više nisam imala psa, jer nisam imala uslova za to, ali sam zbog njega, zavolela sve pse. Jer, “Psi me nikada nisu ujedali. Samo ljudi.”
Idu za mnom, nekad jedan, nekad čitav čopor. Retko i laju za mnom. Svakome se obratim s poštovanjem: ” Gde si kucov, kako si mi lep…” i zaista to mislim, a psi, nadam se, to osećaju. Zato vas sve molim, u ime ovih nedužnih životinja- nemojte kriviti njih, krivi smo mi, ljudi.
Mnogi od ovih pasa su bačeni, maltretirani, ostavljeni…i oni samo žele da žive svoj pseći život, ne znaju za bolje. Saosećam sa svima koji imaju ožiljak od ujeda, strah od napada i razumem vas.
Imala sam prilike da svedočim povredama koje je čoveku naneo pas, vlasnički i ne želim nikome. Nema te odštete koja takvu traumu leči. Međutim, ta povika na pse lutalice, neće rešiti problem. Problem je u onim ljudima koji su zaduženi da ih zbrinu i u onima koji su prestali da o njima brinu.
Psima je znanje da laju, da jure za točkovima, a od ljudi se valjda očekuje da znaju bolje i da tim psima nađu bezbedno mesto za to. Ulice, okolna sela, centar grada svakako nisu to mesto.
Pa onda, pustite pse da laju, a umesto što ujedate jedni druge, obratite se onima koji valjda još uvek razumeju govor ljudi, ako već ne čuju pseći lavež i zajednički zatražite rešenje problema pa da dobro bude i psima i svima.
I opet, pas je najbolji čovekov prijatelj, a da li je čovek psu,zavisi od čoveka.
