Aleksinačko pozorište „Duka Jovanović“ obeležilo je svoju 12. sezonu, petnaestom po redu premijerom „Iz X u Y ili Ne igraj na Englez(i)e“ Vladimira Đurđevića. Sav prihod sa premijere i prve reprize namenjen je porodicama nedavno stradalih rudara u rudniku „Soko“.
Drama, koju nazivaju i crnom komedijom, „Ne igraj na Engleze“ pisca Vladimira Đurđevića, postala je kultna na našem teatarskom prostoru zahvaljujući u prvom redu Beogradskom dramskom pozorištu, na čijem repertoaru je bila punih 12 godina i igrana doslovno u svim delovima sveta, od Kanade do Australije. U maju ove godine premijeru je imao i film snimljen po ovoj drami, sa istom ekipom koja je igrala i u BDP.
Sve to je bio svojevrsni izazov i za dramski ansambl Aleksinačkog pozorišta „Duka Jovanović“, u prvom redu za prepoznatljivi trio (Paki, Lebi, Diksi) – nosioce glavnih i jedinih uloga u drami, ali ostale pozorišne poslenika, pri postavljanju predstave na svoj repertoar.
Drama ima na prvi pogled jednostavan sadržaj. Tri prijatelja Paun, Bule i Piksi – junaci ove komedije – sve vreme pomno prate teletekst i sportske rezultate, praveći preciznu strategiju kako da na utakmicama engleske lige zarade što više novca koji im je neophodan. Jer je Paun, koga izdržava supruga, potrošio na klađenje novac koji mu je dala da joj kupi avionsku kartu, Bule, besposličar, treba da vrati dug načinjen za troškove očeve sahrane, a Piksi, lekar, treba da vrati dug zelenašima. Svi su igrali „na Engleze“ i svi tipovali različito ključnu utakmicu.
Ritualom praćenja razultata ova tri dramska lika zapravo žive svoj život, razgolićujući do bola svoje živote i dovodeći u sumnju čak i vlastito višedecenijsko prijateljstvo. Pošto je uvek neko drugi kriv za probleme koji ih prate, oni su na to parče papira zvano kladionički tiket položili ne samo svoj novac, već i ono što nose njihovi životi. Kako se menjaju rezultati utakmice, približava ili udaljava mogući dobitak, tako raste i tenzija čineći dramski sadržaj sve složenijim, čija je kulminacija u sumnji u vlastito prijateljstvo, a rasplet katarzično priznanje počinjenih grehova zarad opsesivne zavisnosti od klađenja i spoznaja promašenosti dotadašnjeg perioda života.
Svako od glumaca aleksinačkog ansambla: Miloš Paović kao Paun, Srđan Stojadinović kao Bule i Bojan Cvetković kao Piksi, uložio je maksimum umeća i višedecenijskog glumačkog iskustva u dočaravanju svog dramskog lika. Ne želimo porediti ostvarenje uloga iz razloga koji ćemo navesti na kraju ovog prikaza. Predstava nema reditelja, odnosno režija predstavlja kolektivni čin glumaca, posao supervizora potpisuje Biljana Nikolić, a inspicijenta Aleksa Paović. Mora se pomenuti i lucidno grafičko rešenje plakata za predstavu, delo Marka Miladinovića.
U samoj najavi, u podnaslovu drame se kaže „na aleksinački način“. To se ogleda u tome što dva lika, Paun i Bule, u predstavi odstupaju od jezičkog standarda tako što se prilagođavaju govoru Aleksinačkog Pomoravlja, prvenstvano u sferi akcenta (kratkosilazni na zadnjem slogu) dok padeže upotrebljavaju prema standardu. (Za one koji su skloni podsmevanju našem govoru, nameno pišem: glumci pravilno koristu padeži al gi pogrešni akcenti!). Treći lik Piksi, s obzirom na to da je osam godina proveo u Beogradu studirajući medicinu, još uvek „Udara u bandere“. Taj jezički kolorit, dobiven izmeštanjem ili izglobljavanjem iz standarda, predstavlja dodatnu vrednost predstave. Elemenat jezičke razlike prva dva lika u odnosu na treći bi mogao i da se pojača, ali do mere da ne pređe u banalnost.
Scenografija je skromna, jedna malo bolje uređena soba za dnevni boravak i to je to. Možda je predstava mogla da se više obogati prvenstveno svetlosnim ali i zvučnim efektima.
Ulaznice za premijeru i prvu reprizu nisu naplaćivane već su gledaoci po svom nahođenju davali prilog u humanitarne svrhe za pomoć porodicama nedavno stradalih rudara u rudniku „Soko“. Iako je obe večeri kiša padala baš u vreme kada je trebalo doći na predstavu, došao je dovoljan broj gledalaca da bi predstava mogla da se igra.
I, za kraj. Ako u Aleksincu pitate nekog da li zna Srđana Stojadinovića, ili Bojana Cvetkovića, ili Miloša Paovića, sigurno će malo promisliti pre nego što vam odgovori. Ali ako pitate ko su Lebi, Diksi i Paki svako će ko iz topa reći: „To su oni iz pozorišta“. Negde sam ovih dana čuo, ili pročitao, da ova tri pozorišna musketara igraju zajedno već 32 godine. Moja malenkost ih gleda već trideset godina. I, kako izgledaju? Pa, sećam ih se kad su bili kao Bule Goncić u „Šećernoj vodici“, možda malo stariji. A danas? Šta znam. Kao Bule Goncić danas. Možda malo mlađi. Šalu na stranu, ne treba propustiti ovu priču, jer u svakom od nas ima ponečeg od Pauna, Buleta ili Piksija, a svako poznaje bar jednog zavisnika od nekog poroka. Ovo je priča o takvim ljudima i situacijama u kojima se mogu naći. „I za suze i za smeh“.
