У Арт галерији Центра за културу и уметност 21. јула отворена је изложба Марине Живковић, „Моје двориште-четири годишња доба“.
Марина Живковић је рођена 1966. године у Нишу. Завршила је средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у Нишу, смер ликовни техничар дизајна текстила.
Дипломирала је на Факултету уметности у Приштини, у класи проф. Хилмије Ћатовића. Члан је УЛУС-а.
Учествовала је на више колективних изложби и ликовних колонија. Ово је њена седма самостална изложба.
„Моје двориште-четири годишња доба’’ је изложба која прати ток времена које мења боје, светлости, сенке и перспективе у животу Марине Живковић.
Слике су резултат љубави, дубоког и интимног размишљања о темама као што су светло, окружење, смиреност, наде и изазови које савремени свет нуди.
Први сусрет посматрача са сликама је једноставан и директан, пријатан и емотиван. Овај интимни пројекат крије у себи сложеност свакодневнице једне уметнице, која понекад весело, понекад сетно води нас, посматаче, кроз смењивање годишњих доба.
Гледано кроз призму дешавања којима невољно присуствујемо последњих година, видимо да је однос човека и околине постао значајнији. Схватили смо колико, у доба прислине отуђености, окружени бетонским царством, вреди наш кутак природе.
Беспомоћност коју смо осетили је допринела вредновању и уважавању нашег простора, можда малог и скромног, али јединог под
нашим директним утицајем у хаосу живота и догађаја ван наше контроле.
Ове слике су увид у оазу мира који сликарка преноси на нас и последнично у наш дом.
Шира публика се може препознати у овом личном, интимном и концептуално пријемчивом манифесту лепоте која слави наша дворишта.
Кроз њене Маринине пејзаже се ретко кад могу наслутити урбани делови града, а ако погледамо дубље, ово двориште изграђује имагинарни дијалог са уметницом, будећи емоције кроз директни приказ, ткајући референце и сугестије кроз сезоне које се смењују на платну, изграђујући стазу живота подложну променама.
Богатство простора који је окружује описан је меким и нежним покретом четкице, који никада и у ни једном тренутку није агресиван.
Осећај живота, проткан кроз топлу и поетичну визуелну нарацију бајковитог лета и пролећа, надовезује се на богатство и интензитет јесени и меланхолију хладне зиме.
Сугестивни класични приказ у субјективној перспективи и разноликости неодољиво буде жељу у мени да тако нешто постоји на зиду мог дома.
Нела Лазаревић
