Toma Zdravković, legendarni pevač i jedan od najvećih boema, preminuo je tačno 33 godina, a njegova udovica danas je dala pomen preminulom suprugu.
Na pomen legendarnom pevaču došla je samo supruga Gordana Zdravković, a od poznatih sa estrade nije se pojavio niko kako bi odao počast, sem poštovalaca dela pokojnog pevača.
Udovica je, sve po srpskim običajima, na grob donela posluženje, hranu i piče, zapalila sveću.
Život je proveo među kariranim stolnjacima u raznim kafanama ispunjenim dimom cigareta i sa čašom u ruci, najčešće bez dinara u džepu. Toma Zdravković rođen je 20. septembra 1938. u Aleksincu, da bi se njegova porodica tri meseca nakon Tominog rođenja preselila u Pečenjevce kod Leskovca. Odrastao je u nemaštini. Bio je jedno od petoro dece. Imao je tri brata: Aleksandra, Ivana i Novicu, kao i sestru Mirjanu.
Život na selu ga nije privlačio. Sanjao je grad. Zbog toga, čim je završio osnovnu školu, sa nekoliko dinara uputio se u Leskovac da se bori za bolju budućnost. Maštao je o pevanju i sreća mu se osmehnula sa 18 godina, kada je u leskovačkoj kafani „Hisar“ upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić). Pre nego što je uzela mikrofon i stala pred publiku, slušala je tog mršavog dečka kako peva, pa je zatražila da narednu pesmu otpevaju u duetu. Bio je to presudan trenutak za Tomu.
U muzičkim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu peva „neki Toma“ i da sve zna: narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone.
Ubrzo je otišao u tuzlanski hotel „Bristol“ i tamo osvojio publiku koja je iz večeri u veče punila salu. Gosti hotela su ga voleli, ali je on želeo više. Sanjao je da komponuje i konačno je napravio pesmu „Anđela“ za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje, shvatio je da još nije kompozitor. Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se u hotelu „Park“ u Nišu, odakle je prešao u beogradski „Gradski podrum“ gde je tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutro.
– Oko mene mali milion zvezda, svako ima svoju ploču, šou na televiziji, svoj prostor u medijima… a ja sam trunuo noćima u podrumu. Nije me zadovoljavalo to što su me svi hvalili. Hteo sam gore na vrh, na mesto koje mi je, to sam osećao, i pripadalo – pričao je Toma.
Tomi je pesma bila sve. Kada su mu lekari saopštili da više ne sme da peva, za njega je to značilo kraj života.
– Ne mogu više da pevam, šta će mi život? – posvedočio je Tomin brat Novica, takođe pevač, koji je preminuo pre nekoliko meseci.
Toma je bio veliki boem i znao je da potroši sve pare koje ima. U jednom trenutku bio je neverovatno bogat, a u drugom nije imao ni za hleb. Sve je potrošio na poroke, a sirotinji je do samog kraja života pomagao. Jer, veliki Toma nikada nije zaboravio kako je to jesti ostatke tuđe hrane koje nađe na ulici ili spavati na klupi u parku i na železničkoj stanici.
Svoj poslednji nastup održao je 10. septembra 1991. u Podgorici, da bi nakon višegodišnjeg godina lečenja i borbe sa karcinomom prostate, preminuo na VMA, 30. septembra 1991. godine.
