Пас је, кажу, човеков најбољи пријатељ. Човек је тешко пријатељ и другом човеку у данашње време, а тек псу. Душеваља, има људи који љубав према псима исказују својим делима, баш као што то чине и према људима и осталим живим бићима. Има и оних којима је пас статусни симбол или украс. Има и људи који се боје паса (с разлогом или без), али и оних који их баш, баш не воле. Ово хуљење на недужне псе, подстакло ме је да вам испричам нешто.
Одрасла сам са Микијем. Мој Мики био је расе ДОЏ- Домаћа Обична Џукела или мешанац, можда и нешто треће, јер се у пасмине баш и не разумем, ако ћемо поштено. Могао је да буде било шта – свакако бих га и даље волела.
Као штене моји родитељи су га донели у двориште. Ту је добио своју кућицу и све што му треба за лагодан псећи живот. Жућкаст, маленог раста, чупав, по потреби умиљат али и “нарогушен и љут сав”. У наш сокак нико непознат није ушао, а да Мики громогласно, попут аларма, није обавестио комшије да се “непозната персона креће улицом”.
Такође, све познате весело је поздрављао и никад никога није појео, глоцнуо макар, гребнуо и сл. Држали смо га и на ланцу (сад ће паљба, осећам), али је и шетао двориштем и улицом.
Једном су га неки дечаци толико испровоцирали да је од лајања пао у несвест. А ја заједно с њим, од страха да ћу га изгубити. Мени је дошло тад да их лично уједем.
Елем, Мики је сведочио одрастању све деце из улице. Без огрлице, без чипа, без оделцета, без разлога је био вољен. Читавих 9 година. А онда се преселио у псећи рај. После тога, никада више нисам имала пса, јер нисам имала услова за то, али сам због њега, заволела све псе. Јер, “Пси ме никада нису уједали. Само људи.”
Иду за мном, некад један, некад читав чопор. Ретко и лају за мном. Свакоме се обратим с поштовањем: ” Где си куцов, како си ми леп…” и заиста то мислим, а пси, надам се, то осећају. Зато вас све молим, у име ових недужних животиња- немојте кривити њих, криви смо ми, људи.
Многи од ових паса су бачени, малтретирани, остављени…и они само желе да живе свој псећи живот, не знају за боље. Саосећам са свима који имају ожиљак од уједа, страх од напада и разумем вас.
Имала сам прилике да сведочим повредама које је човеку нанео пас, власнички и не желим никоме. Нема те одштете која такву трауму лечи. Међутим, та повика на псе луталице, неће решити проблем. Проблем је у оним људима који су задужени да их збрину и у онима који су престали да о њима брину.
Псима је знање да лају, да јуре за точковима, а од људи се ваљда очекује да знају боље и да тим псима нађу безбедно место за то. Улице, околна села, центар града свакако нису то место.
Па онда, пустите псе да лају, а уместо што уједате једни друге, обратите се онима који ваљда још увек разумеју говор људи, ако већ не чују псећи лавеж и заједнички затражите решење проблема па да добро буде и псима и свима.
И опет, пас је најбољи човеков пријатељ, а да ли је човек псу,зависи од човека.
