Nakon onog neočekivanog vokalnog albuma „Kad niko ne čeka“ evo Milana ponovno u klasičnom instrumentalnom izdanju s konceptualnim pristupom od 4 teme koje se zdušno, kako melodijski, tako i samim nazivima pretapaju jedna u drugu: „U očima“, „Izgubljen“, „Trag“, „Sećanja“.
izvor Terapija net
Ovaj nepopravljiv i ustrajan romantik pun senzibilnosti kod komponovanja je ponovno setan i senzualan raspredivši poprilično dugačko raspoloženje na skoro punih sat vremena u kome se oslobađa duša, opuštaju frustracije, doduše, zna se tu protkati i poneki dark/ drone pasaž što se tiče ambijentalnosti premda je sve dovitljivo popraćeno laganom bubnjarskom potporom, no nikako za neku đusku, već prije bi se reklo za strasnu želju ka sentimentalnom stiskavcu od kojeg, koliko se čini, nema ničega. To jest, ovde je naglašena melanholija s patetičnom empatijom u potrazi za adekvatnom emocijom, a ustvari se dobije dramatičan siže neostvarenih želja poput ljubavnih filmova u kojoj je jedna strana izvukla kraći kraj jer nije sve išlo po nekim sanjarskim očekivanjima.
S tog aspekta, ovo je poprilično težak i razdražljivo emotivan, napet album sofisticirane fabule toka osećaja izmenjujući nadu i razočarenje, kovitlanje suspregnutog besa kog nije prikladno pokazati pokušavajući ostati dostojanstven bez ikakvih konfrontacija, ali ipak nosi svoje teško breme ko zna čega i kakvih inspirativnih poriva. Milan dobro zna što ga je podstaklo na ovakav tugaljiv, čak i olovno težak presing atmosfere koja isprva počinje simpatičnim minimalističkim stakatima naslovne „U očima“ ko’ foršpan nekog filma za kojeg pojma nemate u što će se pretvoriti: u ljubavnu dramu, akciju, triler, možda horor, neki psihodeličan noir krimić „Lift za gubilište“…
Umetnik kog valja slušati ton po ton onako kako se čita i tretira poezija premda ovde nije ispustio niti glas. Ovo je uznemirujuće uzbudljiv, divlji, a naoko miran album pun prevrtanja i zahtevno, pomnog slušanja. Nema ama baš nikakve agresije ili energije, ali je vraški kompetentan u pričanju emocija, nesklada i frustracija, ono kad pričate s tako retkom osobom koja sve svoje pizdarije i probleme objasni neopisivom lakoćom pretvoriši ih u lako razumljivu poeziju koja nije niti hipi, niti rok, kamoli pank i hardkor. Milan je častan muzički poeta, u određenu ruku i post-avangarda/ post-moderna mnogih žanrova.
ceo tekst na Terapija net
