Кроз живот играмо различите улоге. Можемо бити родитељи, радници, пријатељи, партнери, вође, или било који други идентитет. Свака од ових улога захтева различите вештине, а ми се прилагођавамо ситуацијама како бисмо се најбоље носили са сваком од њих.
приредио:Слађан Ристић
Наши саговорници су животне улоге пријатеља, пословних партнера, кумова, пренели на позоришне даске. Већ тридесет година заједно успешно играју на позоришној сцени. Глумачке поделе се тешко могу замислити без њих двојице, свако позоришно путовање почиње са њима. Бојан Цветковић – Дикси и Срђан Стојадиновић – Леби.
АН: Како сте добили надимке?
ДИКСИ: Кaо и сви у данима одрастања, тражио сам надимак који би ми се највише свидео, али ми ништа добро није падало на памет. Дружио сам се са комшијом који је био мали растом као и ја, па су нас по узору на она два миша из цртаног филма, звали Пикси и Дикси.
Засвиђао ми се надимак Дикси, почео сам да се потписујем на свеске, блок за цртање, при упознавању представљао се са Дикси и тако је надимак постао део мог живота.
ЛЕБИ: Као клинац сам тренирао фудбал у ФК „Напредак“. Пре сваког тренинга сам јео по три осмине бурека. Тренер је то приметио, било му је чудно, а ја пун себе му рекао да могу да поједем целу тепсију бурека и да тренирам. Тренер ми је рекао да ако то урадим бићу увек у првој постави тима. Појео сам све, додуше са мало муке, и тренер је одржао обећање, играо сам у првом тиму. Тренер ме је прозвао Лебарош због те количине бурека коју сам појео. Када смо играли утакмице на страни сви су ме питали јесам ли ја Мађар јер су мислили да ми је Лебарош презиме.Да не би долазило до забуне другари ми скрате надимак на Леби.
АН: Рођени сте у Алексинцу?
ДИКСИ: Да, рођени Aлексинчанин, од првог до четвртог ишао у ОШ „Аца Милојевић“, од петог до осмог у ОШ „Љупче Николић“, усмерено образовање у ОВО „25. мај“, а друге две године завршио у Ветеринарској школи у Лесковцу.
Онда је дошла војска, а после војске и разни послови. Радну каријеру сам започео у кафићу „Корзо“ продавајући палачинке, а потом сам прешао у кафић „Фонтана“ где сам радио као конобар.
ЛЕБИ: Такође рођени Aлексинчанин, ишао у ОШ „Љупче Николић“, после тога у Алексиначку гимназију и на крају једну годину у Лесковцу, Хемијско – текстилну, одсек дизајн, да бих после прве године отишао у војску. После војске сам имао разне радне авантуре, од конобарисања у „Башти“ код фонтане, рада у хладњачи, сезонских послова, продаје сладоледа, итд.
АН: Мало људи зна да сте радили у радију.
ДИКСИ: Радио сам у радију четири године, то је био један од најлепших послова које сам радио. Окружен музиком, драгим колегама, увесељаваш људе, шта ћеш лепше од тога. Задњих седамнаест година радим у Центру за културу и уметност у Алексинцу и када затреба по пројекту у градском позоришту „Театар 91“.
ЛЕБИ: Тај посао памтим као једно изванредно дружење. На челу са покојним Ивом Секуловићем, то је била екипа младих људи који су овом граду хтели да донесу нешто ново. Имали смо одрешене руке, радили пуно и то је било примећено код публике, имали смо доста слушалаца. Задњих двадесет седам година сам у Центру за културу и уметност у Алексинцу.
АН: Када позориште улази у ваш живот?
ДИКСИ: Са четрнаест година. Прва представа у којој сам играо била је „Хасанагиница“, коју је режирао Драгиша Поповић, познатији као Боби Прековачки. Ту сам играо средњег сина Хасан аге. Још увек памтим ту прву реплику: Мáмо, мáмо, неко иде, мора бити Бáбо. Толико сам се Бáба ужелио, то ми нико повероват’ неће.
ЛЕБИ: У четвртом разреду сам за опроштајну приредбу добио главну улогу у представи и морао да научим текст који је имао око петнаест страница и то у стиху. Никада нисам волео да учим песмице напамет али сам текст одлично савладао, то ми се тада засвиђало и почео сам да посећујем драмске секције. Та љубав ме је пратила кроз цело школовање. После доласка из војске, на наговор Диксија, упао сам као замена у представу „Косово душа Србинова“ и од тада је све кренуло.
АН: Колико је улога до сада иза вас?
ДИКСИ: Укупно до сада имам 68 премијера, рачунајући ту и представе за децу које сам ја рeжирао. Од тог броја 95% су представе у којима игра и Леби.
ЛЕБИ: Немам баш тачан број, али рецимо око деведесет премијера и око хиљаду извођења реприза.
АН: Поменули сте режију представа. Како сте се одлучили да се опробате у томе?
ДИКСИ: На предлог тадашње директорке Милене Рашић, Леби и ја смо режирали новогодишњу представу. Већ следеће године он је одустао од тог посла. Задњих десетак година се бавим и тиме. Желео бих да се опробам и у некој целовечерњој представи, омладинској представи, тако рећи у нечему озбиљнијем, мада и новогодишње представе за децу имају своју тежину.
ЛЕБИ: Не проналазим себе у томе. У школици глуме сам са децом одрадио две-три представе и једва сам „преживео“ тај период. Одлучио сам да ипак будем само глумац
АН: Како је радити са Лебијем, а како са Диксијем?
ДИКСИ: Па како је радити са човеком кога неизмерно волим, с ким се одлично разумем на позорници, кумови смо, тридесет година смо на сцени. Ето, то је одговор.
ЛЕБИ: Захваљујучи Диксију сам дошао у позориште, заједно смо тридесет година, имамо и воље и снаге да играмо, допуњујемо се. Лако ми је да радим са њим јер имамо толико заједничких представа иза нас. Има пуно ситуација и проблема али један другог увек „чупамо“. Постоји велика сигурност на сцени кад смо заједно, јер знам да ће ми увек прискочити у помоћ.
АН: Колико је било позоришних награда до сада?
ДИКСИ: Што се награда тиче нисам водио евиденцију, али не зато што ми не значе. У нашем ансамблу су сви ко један, било ко да добије награду то је награда за све нас.
ЛЕБИ: Било је десетак награда, све су ми драге али ми је највећа награда што могу да се дружим са колегама глумцима, да путујемо. То је нешто што нема цену.
АН: У којим сте се жанровима опробали и у чему сте најбољи?
ДИКСИ: Радио сам и озбиљније представе али најбоље ми леже комедије. Много је теже људе насмејати него расплакати, тако да идемо тим тежим путем и мислим да ми то одлично радимо.
ЛЕБИ: Опробао сам се у свим жанровима. Себе сматрам добрим комичарем, а драмских улога је било мало да бих могао да донесем неки одређен суд.
АН: Постоје ли неке улоге које би сте волели да у будућности одиграте?
ДИКСИ: Немам неку посебну жељу што се тиче позоришта, али бих волео неку насловну улогу у филму.
ЛЕБИ: Волео бих да пробам нешто што до сада нисам, да докажем и себи и другима да могу да играм и неке озбиљне драмске улоге а не само комедије.
АН: Данашњем времену хиперпродукције филмова и серија ни ви нисте одолели. Како сте се ту снашли?
ДИКСИ: Људи који су били око мене током снимања говорили су да ме хоће камера. Од високо буџетских пројеката снимао сам у серијама: Ургентни центар, Време смрти, Црна свадба и Црвени месец. Од ниско буџетних или без буџетних пројеката(смех) радио сам серију „Мозаик“, нешто као српски Досије икс, филм „Чекај ме и вратићу се“, филм о Николи Тесли, серију „Бапске приче“, по мотивима покојног Богољуба Митића Ђоше. Колега Саша Станковић и ја смо дошли на идеју и снимили пилот епизоду серије „Није то што мислиш“. У питању је комедија која се дешава у Алексинцу. Нажалост, и ту је новац препрека.
ЛЕБИ: Снашао сам се ту исто као и у редитељским водама. Ја сам ипак за живу игру, за позориште, које ми је прва љубав. Нисам се либио да пробам, то је лепо искуство, стекао сам нове пријатеље.
АН: Ко вам је био од највеће помоћи да се снађете у позоришном свету?
ДИКСИ: Сваки редитељ с ким смо радили је допринео томе на свој начин. Миодраг Динуловић, Мила Динуловић, Иван Клеменц, Миша Вукобратовић, Дука Јовановић, Љубомир Убавкић Пендула.
ЛЕБИ: Осим Диксија који је стално био уз мене морам поменути Милу и Мишка Динуловића, Југa Радивојевићa, Бранкa Поповићa, Иванa Јагодићa, Дуку Јовановића, који је обележио добар део нашег позоришног живота. Да неког не заборавим, доста је професионалних редитеља од којих смо много тога научили. С ове дистанце могу рећи да смо имали пуно среће да као аматери радимо са толико професионалаца.
АН: Шта вам је било најзахтевније да одиграте?
ДИКСИ: Бранко Бездан у представи „Доктор Шустер“ и Митке из „Коштане“. Имао сам огромну трему како ћу донети лик Миткета, а пре мене су га играли чувени Драган Станковић из Врања, Цига Јеремић, Љуба Тадић. Међутим, уз помоћ Дуке Јовановића, са којим сам имао чак и индивидуалне пробе, мислим да сам одиграо на прави начин.
ЛЕБИ: Најтежа ми је била улога у представи „Ухваћен у мрежу“. Представа са толико заплета, преокрета, да сам у једном тренутку посумњао да ћу моћи то да изнесем на прави начин. Било је пуно брзих промена а ја волим да импровизујем, што не иде једно с другим. Уз помоћ колега све је прошло како треба.
АН: Да није било позоришта како би изгледао ваш живот?
ДИКСИ: Можда бих био ветеринар или возач шлепера. Ја камионе обожавам још из војске.
ЛЕБИ: Не знам где би ме пут одвео, био сам несташно дете. Волео сам спорт, кошарку, фудбал, карате, одбојку па бих можда кренуо и тим путем. После једне представе у Приштинском позоришту сам добио понуду за стипендију на Приштинској академији. Пошто сам живео сам са мајком, нисам хтео да је оставим тако да сам одбио понуду. Касније сам добио посао у Центру за културу и уметност у Алексинцу и то је то.
АН: Савет младима који би кренули путем позоришта?
ДИКСИ: Ако се прихвате нечега нека иду храбро, све ће доћи на своје место иако је живот пун успона и падова. Ако имају талента за глуму нека упишу ФДУ, ја се сада кајем што то нисам урадио.
ЛЕБИ: Једноставно да слушају своје срце и прате своје жеље јер ће само тако успети. Иза сваког талента стоји пуно рада који доноси резултате. Морамо да тежимо да оно што радимо, радимо најбоље што можемо.
Чекамо да се неком новом приликом позоришна завеса поново подигне, да пригушено светло пређе у потпуни мрак, да наша два животна и позоришна пријатеља заиграју на даскама где се рађају емоције, где се приче преносе речима, покретом и музиком. Док чекамо тренутак кад ће стати пред светло и постати део приче, пожелимо им добро здравље и срећу.
