У јавности се историја средњовековне Србије често истиче као значајан период наше националне историја. Иста та јавност, стиче се утисак, мало зна историјске чињенице из тог периода. Све оно што многе генерације нису училе кроз своје школовање или су пропустиле да науче о српским државама и српским владарима у средњем веку, могле су да надокнаде синоћним присуством на предавању професора др Радивоја Радића, које је трајало преко сат и по у алексиначком Дому омладине.
извор Алпрес
Говорећи у оквиру задате теме Немањићи и Византија, овај познати византолог присутнима је дочарао снагу Византијског царства казавши да је њему припао први миленијум после Христа. Том Византијском свету из овог дела припадали су Срби, Бугари, Руси, Румуни, Грузини, Јермени и у једном периоду Мађари. Срби су били у тој византијској сфери најзначајнији народ на најзападнијој територији.
Дуга је и богата историја односа Немањића, који су владали преко два века, и Византије која се огледа у династијским браковима, сарадњи, утицају али и размирицама и ратовима. Професор Радић сматра да српска државност почиње још 850. године са кнезом Властимиром, мада не оспорава заслуге Стефана Немање у уједињењу српских земаља и у борби за самосталност српске државе.
Међу Немањићима издвајају се у каснијем периоду две личности, краљ Милутин и његов унук Душан Силни, који је проширио српску државу до Коринтског залива предвојивши Византију на два дела.
Краљ Милутин је владао скоро четрдесет година и на унутрашњем плану извршио реформе по угледу на Византију и проширио значајно српску државу ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена нова граница на линији Охрид-Прилеп-Штип (коју су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове против Бугара, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом.
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава, како је казао Радић 43, међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој Гори ван његове државе. Његови посмртни остаци пред Косовски бој 1389. године пребачени су из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године били пренети у Средац, данашњу Софију, у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и црква Светог Краља. Краљев култ и данас је веома раширен у Софији и поштован међу бугарским венцима.
Милутин се чак пет пута женио, последњи пут малолетном византијском Симонидом Палеолог. Поједини аутори код нас су мишљења да се Милутин нечасно понео према малолетној Симониди, оптужујући га, казано данашњим речником, за педофилство. Професор Радић је на свом предавању казао да је то нетачно и да су то доказала два позната аустријска византолога медицинским путем. Средњи век је био период бактерија које су односиле животе. Да је малолетна Симонида била повређена на било који начин то би изазвало инфекцију, коју она не би преживела.
Последњи у династији је био Јован Немањић. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.
Ово су само делићи богате средњовековне историје Србије о којој се причало синоћ у Алексинцу. У граду где је др Радић први пут гостовао, а судећи по његовом и реаговању публике не и последњи пут. У томе су сагласни и људи из Центра за културу и уметност који су о оквиру Алексиначког културног лета организовали ово предавање.
