Алексиначко позориште „Дука Јовановић“ обележило је своју 12. сезону, петнаестом по реду премијером „Из X у Y или Не играј на Енглез(и)е“ Владимира Ђурђевића. Сав приход са премијере и прве репризе намењен је породицама недавно страдалих рудара у руднику „Соко“.
Драма, коју називају и црном комедијом, „Не играј на Енглезе“ писца Владимира Ђурђевића, постала је култна на нашем театарском простору захваљујући у првом реду Београдском драмском позоришту, на чијем репертоару је била пуних 12 година и играна дословно у свим деловима света, од Канаде до Аустралије. У мају ове године премијеру је имао и филм снимљен по овој драми, са истом екипом која је играла и у БДП.
Све то је био својеврсни изазов и за драмски ансамбл Алексиначког позоришта „Дука Јовановић“, у првом реду за препознатљиви трио (Паки, Леби, Дикси) – носиоце главних и јединих улога у драми, али остале позоришне посленика, при постављању представе на свој репертоар.
Драма има на први поглед једноставан садржај. Три пријатеља Паун, Буле и Пикси – јунаци ове комедије – све време помно прате телетекст и спортске резултате, правећи прецизну стратегију како да на утакмицама енглеске лиге зараде што више новца који им је неопходан. Јер је Паун, кога издржава супруга, потрошио на клађење новац који му је дала да јој купи авионску карту, Буле, беспосличар, треба да врати дуг начињен за трошкове очеве сахране, а Пикси, лекар, треба да врати дуг зеленашима. Сви су играли „на Енглезе“ и сви типовали различито кључну утакмицу.
Ритуалом праћења разултата ова три драмска лика заправо живе свој живот, разголићујући до бола своје животе и доводећи у сумњу чак и властито вишедеценијско пријатељство. Пошто је увек неко други крив за проблеме који их прате, они су на то парче папира звано кладионички тикет положили не само свој новац, већ и оно што носе њихови животи. Како се мењају резултати утакмице, приближава или удаљава могући добитак, тако расте и тензија чинећи драмски садржај све сложенијим, чија је кулминација у сумњи у властито пријатељство, а расплет катарзично признање почињених грехова зарад опсесивне зависности од клађења и спознаја промашености дотадашњег периода живота.
Свако од глумаца алексиначког ансамбла: Милош Паовић као Паун, Срђан Стојадиновић као Буле и Бојан Цветковић као Пикси, уложио је максимум умећа и вишедеценијског глумачког искуства у дочаравању свог драмског лика. Не желимо поредити остварење улога из разлога који ћемо навести на крају овог приказа. Представа нема редитеља, односно режија представља колективни чин глумаца, посао супервизора потписује Биљана Николић, а инспицијента Алекса Паовић. Мора се поменути и луцидно графичко решење плаката за представу, дело Марка Миладиновића.
У самој најави, у поднаслову драме се каже „на алексиначки начин“. То се огледа у томе што два лика, Паун и Буле, у представи одступају од језичког стандарда тако што се прилагођавају говору Алексиначког Поморавља, првенствано у сфери акцента (краткосилазни на задњем слогу) док падеже употребљавају према стандарду. (За оне који су склони подсмевању нашем говору, намено пишем: глумци правилно користу падежи ал ги погрешни акценти!). Трећи лик Пикси, с обзиром на то да је осам година провео у Београду студирајући медицину, још увек „Удара у бандере“. Тај језички колорит, добивен измештањем или изглобљавањем из стандарда, представља додатну вредност представе. Елеменат језичке разлике прва два лика у односу на трећи би могао и да се појача, али до мере да не пређе у баналност.
Сценографија је скромна, једна мало боље уређена соба за дневни боравак и то је то. Можда је представа могла да се више обогати првенствено светлосним али и звучним ефектима.
Улазнице за премијеру и прву репризу нису наплаћиване већ су гледаоци по свом нахођењу давали прилог у хуманитарне сврхе за помоћ породицама недавно страдалих рудара у руднику „Соко“. Иако је обе вечери киша падала баш у време када је требало доћи на представу, дошао је довољан број гледалаца да би представа могла да се игра.
И, за крај. Ако у Алексинцу питате неког да ли зна Срђана Стојадиновића, или Бојана Цветковића, или Милоша Паовића, сигурно ће мало промислити пре него што вам одговори. Али ако питате ко су Леби, Дикси и Паки свако ће ко из топа рећи: „То су они из позоришта“. Негде сам ових дана чуо, или прочитао, да ова три позоришна мускетара играју заједно већ 32 године. Моја маленкост их гледа већ тридесет година. И, како изгледају? Па, сећам их се кад су били као Буле Гонцић у „Шећерној водици“, можда мало старији. А данас? Шта знам. Као Буле Гонцић данас. Можда мало млађи. Шалу на страну, не треба пропустити ову причу, јер у сваком од нас има понечег од Пауна, Булета или Пиксија, а свако познаје бар једног зависника од неког порока. Ово је прича о таквим људима и ситуацијама у којима се могу наћи. „И за сузе и за смех“.
