У савременом свету, где сви јуре и журе за неким и нечим, декупаж је једна од оаза спокоја, креативности, пажње према детаљима, уметност која нас подсећа и показује да сваки предмет има своју причу која кроз маштовитост може оживети на различите начине.
приредио: Слађан Ристић
Декупаж је уметничка техника која има дугу, богату и занимљиву историју. Реч декупаж потиче од француске речи „découper”,што значи „изрезати“ или „исећи“. Први пут се развила у Француској током 17. века као начин да се украсе намештај и предмети за дом.
Посебно популаран је постао у 18. веку у Европи, а процват доживео током викторијанске ере у 19. веку. Током 20. века декупаж је постао популарна техника за уметнике и занатлије широм света.
Кроз различите технике, материјале и мотиве данас се могу створити персонализовани и креативни пројекти.
У свом дому, у благо и пријатно осветљеном кутку, Јасмина Вртачник, учитељица у ОШ „Љупче Николић“, већ дуги низ година се бави декупажом.
Педагошку академију је завршила у Алексинцу а Учитељски факултет у Врању. Радила је у специјалној школи „Смех и суза“ у Алексинцу, затим у основним школама у Лоћики и Шурићу, а сада у ОШ „Љупче Николић“. На животни пут извела је око двеста деце.
АН: Када је почело ваше интересовање за декупаж?
ЈАСМИНА: Са декупажом сам се сусрела на Фејсбуку, пре седам година, на летњем распусту. Постоје жене које су организовале Фејсбук групе и све што је интересантно о декупажу сакупиле на једном месту. Пратила сам, читала, гледала пуно туторијала. Вежбала сам доста дуго и учила. Срећа у свему томе што сам у близини имала мајстора, Александра Николића, ватрогасца,који се бавио и столарским занатом. Он ми је обезбеђивао репроматеријал за рад. Сарадња са њим је била одлична. У почетку сам радила само са салветама а онда сам преко интернета ступила у контакт са Јеленом Максимовић Шмит из Београда која држи радионице о декупажу. Кренула сам на радионице, одлазила често за Београд и захваљујући њој дошла до овог степена знања.
АН: Да ли је за вас декупаж уметност или хоби?
ЈАСМИНА: Не могу да кажем за себе да сам уметник, више је то хоби, вид релаксације јер сам од малих ногу много тога радила рукама.
Сестра и ја смо још од основне школе почеле да правимо накит од глинамола. Морам да поменем Анђелку Трајковић,нашу суграђанку, сликарку која сада живи у Панчеву, једну врло креативну жену од које смо сестра и ја пуно научиле.
После тога, док сам студирала,сестра је шила и плела а ја сам плела корпе и правила аранжмане од сувог цвећа. Увек сам нешто рукама стварала и сада је декупаж моја главна преокупација.
АН: Како се данас сналазите за репроматеријал?
ЈАСМИНА: У Србији има неколико мајстора који раде репроматеријал за декупаж. Овде, у локалу, сарађујем са Небојшом Симићем а за неке захтевније ствари са Слободаном Симићем из Руда. Морам такође поменути Љубицу Димитријевић Аранђеловић, са којом пуно сарађујем. Репроматеријал наручујемо заједно и увек смо подршка једна другој.
АН: Да ли радите репарације предмета декупажом?
ЈАСМИНА: Репарације и рестаурације врло ретко радим, рецимо неки намештај сам радила за себе, за такве подухвате је потребна радионица и доста алата, то је посебан вид декупажа и врло је захтеван.
Углавном радим послужавнике и кутије. У зависности од величине и потребних детаља, украсни предмет може да се уради за један до четири-пет дана. Радим по наруџбини, и то је углавном све персонализовано, тј. морам да знам нешто о особи којој радим, којим поводом и то ми онда даје посебну дозу креативности. Један од таквих примера је кутија о Харију Потеру за једну девојчицу.
АН: Има ли доста посла?
ЈАСМИНА: Наруџбина има доста, углавном локално,али има и неких предмета који су отишли у иностранство, у Европу и Америку.
Треба напоменути да радим на слици али и тродимензионални декупаж. Користим акрилне боје, које су на бази воде, лакове такође, а за тродимензионалне предмете користим разне масе, неке купујем а неке правим сама.
АН: Познате су ваше школске радионице декупажа.
ЈАСМИНА: Трудим се да пренесем деци своје знање о декупажу, одржавам радионице са децом и родитељима, наравно у неком једноставнијем облику, трудим се да свакој генерацији деце пренесем мале тајне декупажа. Радионице су биле посећене и врло занимљиве.
За сваки хуманитарни базар који организује наша школа правимо украсне предмете и то је посебан доживљај за децу.
Док напуштамо дом Јасне Вртачник, гледајући предмете који нас посматрају са зидова, полица и комода, не можемо да се отмемо утиску да су то, и поред скромности наше домаћице, уметничка дела која нас подсећају да је лепота свуда око нас.
